Бити сам – са собом

Бити сам и бити усамљен није исто. Усамљеност је непријатно осећање које настаје када неко дуго времена није у контакту са људима који су му емоционално важни. Осећање усамљености је онај непријатни сигнал који поручује особи да је време да потражи друштво онога ко му јесте емоционално важан. Усамљеност није нужно повезана са самоћом. Особа може да буде усамљена и онда када није сама, када је окружена оним људима који јој нису емоционално важни.

Са друге стране, особа која је сама може веома добро и пријатно да се осећа управо због чињенице да ће неко време да буде сама. Људи могу да уживају у самоћи. Многима бити сам значи узети време за себе, бити у контакту са собом и својим менталним и емотивним процесима. Људи су социјална бића која се добро осећају када су међу људима, поготово са онима са којима су блиски. Али ма колико неко био друштвен, повремено ће осетити да је за њега добро да буде сам.

Често се људи жале да „немају времена” за себе. То није добар разлог. Времена има онолико колико га има и само је питање да ли особа време „узима” за себе или то не чини. Правило је да људи „узимају” време за оно што им јесте важно. И зато они који „немају времена” за себе, заправо троше време на оно што им се чини важнијим.

Многи се најдубље опуштају управо онда када су сами са собом. То значи да је за многе најбоље одмарање од неког рада или од честих контаката са другим људима управо онда када су сами. У самоћи се људи често баве својим телом. Неки људи, када су сами, упадају у неку спонтану врсту медитације, током које им се у свести ређају разноразне асоцијације. Зато неки своју креативност повезују са самоћом – до мере да не могу да буду креативни када су у друштву других људи.

Главна добит од самоће јесте уређење властитих мисли, када особа може да се осврне на недавне догађаје, да направи некакве закључке, да из онога што се десило нешто научи. То је време када људи доносе одлуке, постављају циљеве и праве планове како да их остваре.

Због свега тога важно је повремено бити сам. Више аутора наглашава да у данашње време, када се много говори о тимском раду, људи ипак највише времена проводе тако што нешто раде у самоћи. Способност да се подноси самоћа спада у важне животне вештине, а она се учи у детињству. Наравно, није добро када је неко превише сам, као што није добро ни када бежи од самоће, када је не подноси. Можда је праву меру поставио далај лама који је рекао да сваки човек треба бар 20 минута дневно да буде сам. Толико времена свако може да узме да би се посветио себи и уредио себе, своје мисли и друге менталне процесе.