Николаје Чаушеску је био „лисица”

Мајстор фотографије Томислав Петернек поставио је прошлог месеца у галерији „Графичког колектива” у Београду своју 50. самосталну изложбу под именом „Ода животу”. То је његов успео експеримент на тему женског акта.

Снимао је последице ратова, земљотреса и низа патњи, па је, каже, дошло време да се мало опусти. Зато истиче: „У мом објективу коначно се нашла песникиња, која је, срећом, моја жена Магда Петернек (47)”.

Рођен је 22. маја 1933. у Винковцима. Фотографијом се бави од 1954. у „Светлости” из Крагујевца, па у Београду у „Борби”, „Спорту и свету”, „Младости”, „Југословенској ревији”, „Економској политици”, НИН-у... Радиo je и за „Ројтерс”, „Истлајт”, „Контраст”, Уницеф...

Живи у Београду. Из претходних бракова има петоро деце, а од њих двоје унучади и двоје праунучади.

Шта вас је повело теми женског акта?

Магда је моја велика инспирација. Претходним фотографијама илустровао сам њену књигу песама „Куцај ми на срце”. У току овог рада схватио сам колику енергију и лепоту она нуди објективу. Углавном сам је огрнуо само таласом и морском пеном која клизи низ облине њеног тела.

Где су настале ове фотографије?

Углавном на Краљичиној плажи и у маслињацима Црне Горе. Стабло маслине асоцира ме на страст и истрајност. Магда се потпуно природно осећала у маслињацима и на пешчаним плажама, па је њена лепота у том амбијенту имала посебну димензију.

Кад сте стекли ова искуства?

Одавно. Радио сам као уредник фотографије прва три броја српског издања магазина „Плејбој”. У току тог рада нисам имао осећај радости стварања, јер је гола жена била плаћена, па ме није ни професионално инспирисала. Еротску фотографију открио сам уз Магду.

Шта вам је донела српска политика?

Сусрете прве врсте. Ја сам рекао истину Мири Марковић, а не Слободан Милошевић. Кад су јединице ЈНА заузеле Вуковар, отишао сам, по задатку, у њихову кућу. Седели су у дворишту. Слободан је отишао да скува кафу, а Мира ме питала шта се дешава у Вуковару.

И шта сте јој казали?

Истину. Рекао сам јој да је у току пљачка и да страдају цивили. Заплакала је. Кад се Слободан вратио, бесно ме питао: „Шта си јој урадио?” Она му је, кроз плач, казала да нисам ја крив већ сви они који је лажу, па и он. Сео је забринуто, заљубљено је гледао у Миру и ћутао.

Како вам је било у свету?

Врло занимљиво. При сусрету с аустријским канцеларом Бруном Крајским био сам у ситуацији да, на његово питање о породици, причам о пореклу мојих дедова који су из Граслице у Чешкој. Рекао ми је да је његов деда у том месту имао пилану. У шали сам му рекао да ми је он, можда, теча...

Како је реаговао „теча”?

Недуго затим, у Аустрији је потписиван споразум између Америке и Русије о ограничењу нуклеарног наоружања. Крајски ми је тада омогућио да будем у првом реду фоторепортера. А био сам и слепи путник у Плавом возу на путу из Љубљане у Београд.

Како вам је било уз мртвог Тита?

Увек сам чинио све да будем у жижи догађаја и да имам фотографије које нуде само искрену причу. Тако је било и тог дана кад је у Љубљани умро Тито. Једној Мајди сам, претходно, сликао децу, а она је оверавала пропуснице за кретање у поворци.

Шта је потом било?

Кад сам дошао до воза за Београд, био сам уз ковчег покојника. Запалио сам томпус и, као „важна” личност, ушао у вагон с гардистима. Ништа ме нису питали. Док сам сликао народ у Загребу видео ме Титов секретар Блажо Мандић. Ништа ми није рекао, али јесте политичарима: „Стари је умро, а ми већ имамо слепог путника.” Ипак, добио сам пиће и наставио да фотографишем.

Кад вам је било најтеже?

Половином осамдесетих ишао сам с Франом Барбијеријем, новинаром НИН-а, у Букурешт. Имали смо интервју с Николајем Чаушескуом, председником Румуније. Три дана су нас држали у недоумици да ли ће нас примити и где. У интервјуима ове врсте тражим онај израз саговорника који му је и слика карактера. Чаушеску је, по мом мишљењу, био „лисица”. Имао сам такву слику, али наставио сам да снимам. Кад су његови чувари видели шта радим, избацили су ме из сале. А имао сам проблем и с људима из Би-Би-Сија.

Шта су од вас тражили Енглези?

Кад је 1999. почело бомбардовање Србије, морао сам да га отпратим од почетка до краја. Спавао сам често у врећи на неком крову. Тако сам 45. дана направио изложбу „45 паклених ноћи Београда”. Новинарима Би-Би-Сија било је сумњиво како имам снимке неких погодака. Мислили су да ми то неко јавља, па смо једне ноћи били заједно и видели су да је то само ствар процене и упорности. Тада су направили филмску „бајку” о мени. Причао сам им и о подводном снимању.

Шта вам је најважније у послу?

Најважније је да нешто не слажем мојим фотографијама, Јер, ако једном нешто наместите, па то представите као слику истине, никада нико неће веровати у искреност ваших фотографија па, подразумева се, ни у искреност ваших речи.

------------------------------------------------------------------

Лени Рифенштал – пример за углед

Кад сте заронили с камером?

Имао сам тада већ 54 године. У подводни свет увела ме Илди Ивањи. Она је, као музички уредник Телевизије Београд, отворила многа врата кроз причу о музици, а мене је увела у подводни свет. Бавила се роњењем, а ја сам правио календаре за „Плаву лагуну”, ронилачке базе у Истри. Пример за углед била ми је немачка Јеврејка Лени Рифенштал, редитељка филмова за Хитлера. Она је већ као „баба” заронила и направила фантастичну књигу о подводном свету. Имао сам и ја безброј изложби о подводном животу. Снимао сам и камером. РТС је емитовао мој школски програм о подводном свету који се звао „Шести континент”. То су биле получасовне емисије. Обишао сам сва мора света.