Возили Тита, спасавали бебе

Слоган чувене Осме класе ваздухопловних подофицира је: тако тешко и тако лепо, да никад не потамни. Они су још као босоноги дечаци, недуго после Другог светског рата, кренули да служе домовини. Данас, шест деценија након окончања школовања, већина ових храбрих летача који су радили на авионима и хеликоптерима произведеним са обе стране гвоздене завесе, и оним домаћим летелицама наравно, окупљена је у Удружењу пензионисаних подофицира Србије.

Осма класа је дала и бројне кадрове „Јата”, који су потом постали веома цењени мајстори у целом свету. Они су 1952. уписали, а 1954. завршили двогодишњу средњу војну школу. Услови су били тешки, али је међу њима било и оних који су, уз накнадно школовање, постали инжењери, доктори наука, професори универзитета, адвокати....
Многи од њих окупиће се у понедељак првог септембра у Дому ваздухопловства у Земуну, на прослави 60 година од завршетка школовања Осме класе Ваздухопловно-техничке подофицирске школе у Рајловцу и Школе ваздухопловних специјалиста у Краљеву.  Економиста Каменко Томашев (1936), ВКВ радиомеханичар и падобранац са око 50 скокова Мирко Бошњак (1934), ваздухопловни техничар и летач специјалиста Душан Пећанац (1935) и техничар летач Ристо Шпирић (1934) и даље су заједно, као и пре шест деценија.

Ученици испред авиона Пе-2 педесетих година прошлог века

Каменко, Мирко, Душан и Ристо памте велику зиму 1952–1953, када је забележена температура од минус 30, а дечаци су морали да се смењују на стражи на сваких 15 минута, како се не би смрзли. На школовању их је затекла и завршница тршћанске кризе 1953, када се поново указала ратна претња. Спремни су били за рат и певали песму „Трст, Горица и Ријека биће наши довијека”.

– За нас је најважнији догађај учешће на Првомајској паради 1954. године, са ешалоном од 110 одабраних питомаца, који је марширао улицама Београда – присећа се Душан Пећанац и додаје да су касније, као већ искусни летачи, превозили председника Тита и његову супругу Јованку.

У школи су обучавани на руским и америчким авионима из Другог светског рата, Ил-2 „штурмовик”, Пе-2 и „спитфајер”. Касније су се током каријера усавршавали на легендарном ДЦ-3 и другим авионима, као и хеликоптерима, откако су уведени у употребу у ЈНА, па све до чувеног Ми-8 који сe и данас користи у Војсци Србије. Ту је био и путнички „иљушин” Ил-14, који је Јосип Броз добио од Хрушчова, акасније је стигао и Ил-18, којим је Тито обишао цео свет. Последње мисије припадника осме класе биле су на почетку деведесетих година прошлог века, за време југословенског грађанског рата, када су авионима превозили избеглице из зараћених подручја.

Мирко Бошњак истиче да је њихова генерација дала много кадрова и за министарства иностраних и унутрашњих послова, док Душан Пећанац посебно памти како је спасавао једну породиљу, која је у његовом хеликоптеру донела бебу на свет.

– Слетели смо ноћу у клинички центар, да се спаси трудница. Она се породила у хеликоптеру, под фаровима санитетског возила – каже Душан.

Риста Шпирића борбени дух није напустио ни у сасвим зрелим годинама.

– Пре четири-пет година, радио сам као чувар у пошти у београдском насељу Браће Јерковић. Упала су двојица наоружаних пљачкаша и напао сам их голим рукама. Добио сам пиштољем по глави и завршио на ВМА, али су и они побегли необављена посла – прича Ристо, који за свој подвиг није добио чак ни захвалницу.

Али, они не траже признања. Мислима се враћају уназад, када су пре шест деценија добили чин водника и плаве униформе. На прослави су им Нада Мамула и Беба Селимовић певале песму „Сјајни месец на Требевић сео”. Сада желе да још једном, као некад, загрљени поново запевају стари хит.