Човеколики монструм

Кад се завесе, мреже и велови кроз које загледамо живот, развуку, како то бива у театру Ромеа Кастелучија из Чезене (Италија), угледамо свет без чуда, по површини, споља, чист до блиставости, у црном месу, бестијалан, неиздрживо окрутан, одуран, прљав. Најзад, човек у пуној светлости огољености, као задана, разорна биомаса, лишен свега чиме га украшава, улепшава и дотерује логомаса, човек изван уметности, веровања, знања. Човек псина, кучка, мрачни физиолошки понор, утихла звер какву ни у зоо царству не срећемо свакодневно. Ситан, сломљен, или тежак и подбуо, једнако бедан и страшан, сољен и недосољен, зверолик и ружнолик, сродан човеку кога свакодневно срећемо, у себи носимо, али га, обвијеног фантазмима, свеколиком поезијом лепе душе, не препознајемо. Баш је леп овај свет, каже доброћудни песник, који је нестао заједно са историјом и поезијом класичног света. Где нестаде пророчка душа и вера Чеховљева да ће једног дана, и после три стотине година, све бити боље и лепше? Ништа од лепоте античког човека, ништа од античке трагедије у представи трупе Рафаела Санчија из Ћезене.

Позориште уверења, става, одређене филозофије савремености, скромног, сведеног, али изоштреног театарског језика, вољно без димензија, вертикала, реторичности било које врсте. Сува дреновина, мучнина над мучнинама. Ништа од шекспировског горостаса и дива ума - човек је, у овом театру, од рођења па до гроба, јад и беда, хладна, безосећајна, криминална природа. Батина до крви, и преко крви, одбија џигерице у младости да би их "јео" у старости! Као да су илузије наша друга кожа, природа. У одевању, препокривању, скрива се матична звер; у разодевању, обнаживању, симболичном разоткривању, указује се темељно, непроменљиво: црна рупа, биолошки мрак. Изван илузија и тлапњи духа и његових бољих и горих "прерађевина" и сурогата. Сценске радње су редуковане, формализоване, успорене, конкретизоване, али не без тежње за општијим упућивањима на свет и стварност без музике, без људског гласа и речи, без љубави и еротичности, без људскости. Тешки бруј и претећи шум, понеки крик у хладној опустелости. Боже, да ли је свеколика прича о љубави и људскости само лаж, пуста лаж!

Таква је и сцена: бела, стерилна мермерна кутија у којој средовечна црнкиња "истерује гланц". У очишћеном, испраном, одвија се ритуал разоткривања прљавог и мучног. Незнани јунак у овом театру силази са трона; његово место заузима незнани кривац који у црној врећи за смеће завршава на депонији савременог начина постојања, који је све мање људски начин, како га је замислила, и креирала, класична духовност и метафизика. Представа која вас гура, и урања, у ужас људског без људскости, без илузија и хипотеза, без снова, без фантазама, чудеса, заводљивости. Позориште које стварност уобличава изван констелација смисла, без наде да човек буде нешто друго него што јесте, љигава, или охола, бесловесна звер. Као да овај театар, и ова представа, преузимају живу идеју да је човек непрепознатљив, осим у својој почетној биомаси. Свет је чист као савршен злочин!

У веку који обилује насиљем, софистицираном поједностављеношћу, убитачном ефикасношћу, у свету лудо богатом, и експлозивно сиромашном, у свету развикано демократичном, а пуном свих врста неједнакости, подвојености, распарености и надређености, у оваквом свету, реч грех је у реткој употреби. Греха нема, јер нема духа, па злочин и преступ губе моралне, психолошке, друштвене димензије и обележја, па једва да нешто значе и представљају, једва да се уочавају. Злочин више није изненађење, прекид, шок.

И репрезентативни злочини једва да изазивају запрепашћење, па шта су, онда, ваша страдања, страдања малог човека, и шта су злодела овог истог малог човека, о чему је, заправо, у представи трупе из Ћезене реч. Зато што нема осећања, нема ни осећања греха. Чему се још може придати значај! Шта није срозано, умрљано, окрвављено! Ситост до изнемоглости, до испоштености! Патетика је, најзад, немогућа. Умри да те изнесемо! Чему сузе, чему бол, одавно пише на зиду испод мог прозора. Не помаже, како овај незнани песник препоручује, алкохол, али, можда, ваља имати на уму, иако се од тога не живи, да, како ова представа сугерира, свакако, постоји онај који убија и убијени, онај који мучи и бива мучен!

О томе драги пријатељу из Кожетина говори представа "Брисел #4" за коју ти, иако си ме молио, не могу изричито рећи, да ли је добра, или није, да ли ми се свиђа, или не. Постоје истине које не стају у да ни у не, већ се љуљају између. Овог пута нема шта да ти се свиђа, или не свиђа: ударају ти, пријатељу, шамаре да отвориш очи, и чуваш се те звери коју у себи носиш, и ти и ја! Буди поздрављен у свом миру, у свом, привидно, идиличном Кожетину.