Шта је остало од идеја Друге Србије

Мирко Тепавац је одувек био носилац идеје Европе која је и створена на антифашизму и на победи из Другог светског рата. Он је аутентични Европљанин. Борио се за то у Другом светском рату борећи се за Југославију као партизан и као комуниста и борио се целог живота за европејство. Ово што је темељ Европе је то. И темељ Европе је право на критику. Људи у Европи, они који су аналогни томе што зовете „другом Србијом”, јесу управо критичари властитих средина и система, каже Борка Павићевић, директорка Центра за културну деконтаминацију, поводом смрти истакнутог интелектуалца и политичара из периода социјалистичке Југославије, говорећи за „Политику” шта је данас остало од идеја „другосрбијанаца”.

Млађе читаоце ће овај термин можда најпре асоцирати на неке актуелне политичке партије или политичаре, али реч је заправо о неформалном покрету који је окупљао део културне и интелектуалне елите Србије који се успротивио режиму Слободана Милошевића и ратовима вођеним деведесетих година на простору бивше СФРЈ. Термин је настао по књизи „Друга Србија” коју је штампао Београдски круг 1992. године, а реч је о збирци текстова интелектуалаца окупљених у Београдском кругу, који су се отворено супротставили политици тадашњег режима у Србији.

Описујући га, Борка Павићевић парафразира речи још једног истакнутог представника Друге Србије, Радомира Константиновића и наводи да је то она Србија која је била против злочина.

Драматург Ненад Прокић указује да је такозвана Друга Србија неодређен појам и да кривицу за то сносе њени протагонисти. Како истиче, тај разумнији и бољи део Србије увек је мислио више на друге него на себе, па никада није успео себе да институционализује.

„Зато су то успели други, који нису били толико несебични. Прво је то успела Демократска странка, која је преко свог хуманог лица национализма навукла донекле и маску Друге Србије и искористила у великој мери енергију и легат који је Друга Србија већ стекла. Наравно да је свима јасно да је све то и проћердала опредељујући се за крађу и невешто кокетовање са национализмом. Други који су успели да то искористе јесу дојучерашњи дивљи националисти, који су као вукови преко ноћи ушли у цркву и очекују сада да сви мисле како вук у цркви више није вук”, каже Прокић за „Политику”.

Све то ипак сматра нормалном друштвеном појавом, додуше веома закаснелом у односу на данашње капиталистичко постдемократско друштво које влада светом. Сматра то и победом Друге Србије у најдубљем друштвеном смислу. Њене мисли су, оцењују он, заувек промениле Србију.

„Оно што је проблем са свима који користе њена интелектуална власништва јесте да они никада неће стићи на позиције које је Друга Србија одавно напустила. Тај есхатолошки заостатак људи на власти у Србији у односу на свет, тако ће и даље продужавати агонију Србије и чинити је заосталом и несрећном. Њена политика ће зато и даље личити на ценкање међу просјацима. Једина копча ће им и даље бити авангарда некакве Друге Србије, која је увек имала пуно проблема у животу, па одмах види када нешто није фер”, истиче Ненад Прокић.

Избегавајући да говори о идеолозима Друге Србије, наводећи да су идеје и идеологија различите ствари и да Друга Србија није политикантски феномен како се представља, Борка Павићевић указује да је Друга Србија антидогматска и према томе она није превасходно идеолошка. Она је, како наглашава, етичка и естетска. И као таква она и данас у Србији и те како има смисла и места.

„Оно што остаје – то су људи који имају и те какав однос према суштинским или према темељним вредностима који су носили Друга Србија и неки њени припадници, на крају крајева и као појединци, писци, интелектуалци...”, додаје она.

Неке од вредности Друге Србије су постале општеприхваћене и у томе су Миљенко Дерета из Грађанских иницијатива и Ђорђе Вукадиновић, уредник Нове српске политичке мисли, сагласни – али свако из свог идеолошког угла. Док Дерета то оцењује као допринос напретку Србије дотле Вукадиновић сматра да се неке од тих идеја реализују у прилично карикатуралном облику. Вукадиновић разликује Другу Србију која је изворно кренула деведесетих година од, како каже, стереотипа или карикатуре у коју се у међувремену претворила.

„У почетку је то био антиратни протест интелектуалаца без неке одређене политичке профилације, али доминантно пројугословенско или југоносталгичарског става. Ту је било доста људи различитог идеолошког порекла и различитих биографија које је повезивао неки инстинктивни антиратни став. Временом је код једног дела њих оправдана критика рата и политике српског руководства еволуирала и у неку врсту антидржавног па и антинационалног става, пречесто бивајући превише благи или недовољно усредсређени на друге стране и друге актере југословенског рата, односно југословенске трагедије. Отуда та перцепција која се проширила на све њих”, каже Вукадиновић, додајући да су они великим делом нестали, изумрли као покрет, али да је њихов став постао официјелна политика Србије и после 2000. и после 2012. године: „На страну што се многима од њих вероватно не допада како то у пракси изгледа...”

Миљенко Дерета указује да су неке од идеја, попут евроинтеграција, заиста „опстале и мејнстримоване су”, али да, нажалост, неке друге, попут разумевања различитости или односа према мањинама, у нашим околностима нису заживеле.

„Неке су и угрожене. Прва је питање демократије, затим слобода штампе, начина третирања цивилног друштва. Све је то данас под знаком питања”, сматра Дерета и додаје да је посебно драматично да се нешто што је Друга Србија оштро осуђивала, као што је национализам, сада на мала врата легитимизовало: „И у том смислу то је највећа опасност за Србију и потребна је нека трећа Србија”.

Дерета верује да је реч само о тренутној кризи тих идеја, јер то нису идеје које изумиру. Оне су, објашњава он, свуда и увек у кризи, јер су намењене општем добру, а живимо у цивилизацији у којој опште добро није нарочито блиско људима.

„Драматична је и подељеност младе генерације. Чини ми се да је у овом тренутку радикалнија него што је била раније. Имате велики број младих који се залажу за исти систем вредности за који се залагала Друга Србија, а с друге стране имате потпуно нетолерантну, агресивну омладину која све решава на силу, снагом, а не аргументима”, закључује Дерета.