Немцима одговара штедња

Протекле недеље европски лидери усагласили су се око два значајна места у Унији: високог представника за спољну политику и председника Европског савета. Две велике земље – Италија и Пољска – на крају су добиле ове позиције, што би на први поглед могло да говори о порасту значаја заједничких функција Уније. Србија би, такође, могла бити задовољни посматрач. Италија је држава која нам је традиционално наклоњена и присутна на Балкану, па министарка Могерини заслужује прилику. Пољска је 2012. године подржала српског кандидата за место председника Генералне скупштине УН, на запрепашћење балтичких земаља, које су имале свог претендента. Међутим, овако површна анализа не би открила тектонска померања која се испод површине одигравају, а која осликавају нешто дубље од простог позиционирања ЕУ према Русији.

Наиме, државе које заговарају политику штедње, а то су пре свих Немачка, Холандија и Финска, свесно су препустиле поменуте две функције, које са собом носе престиж, али не и стварну моћ. Земље адвокати политике „стезања каиша” зато ће се фокусирати на позиције с којих се дефинише карактер кључне европске политике – економске. Уговором из Мастрихта, кључне економске институције ионако су дизајниране према одразу Немачке: независна Европска централна банка, чији је једини циљ контрола инфлације, као и Европска комисија, која по аутоматизму кажњава државе чланице за дефиците. Једино тело које има политички и правни капацитет да преиспита овако постављене темеље економске уније јесте Европски савет, од кога је Француска желела да направи својеврсну економску владу. Међутим, давањем места председавајућег овог тела Пољској, која није члан еврозоне, сви покушаји у овом правцу се минирају. Тако да је, уместо јачања Уније, заправо реч о борби за доминацију једне визије над другом. Последица ових тензија је и пад француске владе. Зашто овакав развој догађаја није добар ни за Европу, нити за државе које јој гравитирају?

Иако се од 2010. године у Европи спроводи политика штедње, резултати су поразни. Јавни дуг држава на периферији ЕУ додатно је увећан, а цео континент је на прагу стагнације. Упркос доказима који позивају на супротно, „стезање каиша” добија готово идеолошку снагу. Три су разлога за то. Прво, основни постулати су једноставни и лаику се чине разумни и привлачни: „не може се трошити више него што се заради”, „не може се новим задуживањем решити проблем дуга”. Друго, неокласична (неолиберална) економска школа, која је завладала великим универзитетима седамдесетих година прошлог века, заговара неутралну монетарну политику и истиче само негативне стране кредитирања. Треће, највећој економији у ЕУ одговара идеологија штедње, будући да свој раст заснива на акумулацији капитала код куће и продаји производа у иностранству. Шта је проблем с оваквом поставком?

Прво, то што је добро за Немачку, није неопходно добро за целину блока коме она припада, што јој се на крају може обити о главу. Уколико је Немачка оријентисана искључиво на извоз, осталим члановима економске уније мора се омогућити да увозе без ризика да их то потопи, што подразумева федерални буџет и заједничко издавање обвезница. Друго, рецепти које предлаже неокласична школа већ су испробани двадесетих година прошлог века, што је за резултат имало Велику депресију и успон радикалних идеологија, попут националсоцијализма и фашизма. Довољно је пратити раст екстремне деснице у Француској. Треће, нема санирања јавних финансија без раста, а драстичним смањивањем јавне потрошње не прави се простор за приватне инвестиције, као што заступници ове теорије тврде, већ се ствара клима незадовољства и песимизма, која на крају одбија приватнике.

У ситуацији кад јој кључни европски партнери губе елан, Србија мора да размишља проактивно. Као допунска мера, потребан је повратак на тржишта где постоји простор за раст: централни Балкан, северна Африка, Блиски исток. Неопходно је мобилисати капитал за инвестициони циклус који подразумева пре свега модернизацију пруга до Бара и Солуна, а капитал се делом налази у југоисточној Азији. Огромну незапосленост могуће је у кратком року ублажити само јавним радовима, преко потребним Србији, попут уређивања слива река, чишћења Дунава, или обнове мреже Дунав–Тиса–Дунав. Треба, такође, у оквиру тренда делокализације, покушати привући део немачких инвестиција у домаћу индустрију, уместо што се најављује једнопотезно ликвидирање свих предузећа у реструктурирању.

Пратећи развој ситуације у свету, видимо да стари шаблони више не вреде и да идеологија штедње не нуди излаз. Док као Годо чекамо стране инвестиције, осмислимо проактивну и иновативну националну развојну политику.

Програмски директор ЦИРСД