Сто радника чека због „ничије ледине“

 Рума – Пример Јовице Илића, власника предузећа за производњу горњих делова обуће „ДАГ цо” из Руме, са 310 запослених, показује да о развоју привреде мало ко брине, јер би у супротном Јовица пре три године проширио постојеће објекте и запослио још стотину радника, како је планирао. Овако, све је запело око укњижбе државне парцеле од 1,5 хектара, која се налази одмах до производног погона, па је Јовица Илић понудио да од државе купи то земљиште, прошири погон и запосли нове раднике.

Ни након три године, колико чека, државна администрација није у стању да у катастарским књигама утврди ко је власник те земље. Наиме, то земљиште су увек обрађивали грађани као баште, као ничије, а књижено је званично на бившу „Агроруму”. Тог предузећа нема већ годинама, продато је на лицитацији, међутим још се води спор да ли је земљиште које хоће да купи фирма „ДАГ цо” власништво државе или бивше „Агроруме”.

– Не тражим ништа џабе, хоћу да проширим погоне и одмах запослим нових сто радника, али нико не зна када ће се окончати то некакво разграничење земљишта. Бојим се да узалуд чекам, јер ја нисам странац, мени не требају стимулације по раднику, не треба ми бесплатан плац, мени треба само да могу држави да платим парцелу и да добијем грађевинску дозволу. Чекам и губим, стално губимо и ја и држава. Мада државу баш брига што мојих сто радника не ради, што нисам за трећину повећао извоз горњих делова обуће Словенцима и Италијанима. И ко то онда прича о стварању климе, повластицама за нова запошљавања, а неће, због спорости администрације, да узме од мене паре, а ја да запослим нове људе – прича Илић.

У предузећу „ДАГ цо”, на 2.200 квм радног простора, све је пуно од подрума до тавана и дневно се производи 1.300 горњих делова обуће за потребе „Планике”. Уговоре са Италијанима је морао отказати, јер нема где да запосли нове раднике.

– Почео сам 2001. године са 20 радника у изнајмљеном простору. Сада молим и локалне и покрајинске функционере да се заврши посао са укњижбом те парцеле, да је купи. Сви обећавају и ништа. Истина, у општини су ми нудили плац у индустријској зони, али би ми најбоље било да одмах до постојећег погона почнем са проширењем. На крају, мени је још две године до пензије, па кад се триста радника нађе на улици, нек се за њих побрине држава. Да могу да саградим тај нови део, проширим производњу било би добро свима, међутим кад се три године мора чекати за катастарски пренос једне парцеле, колико ћу чекати за остало – с горчином у гласу говори Јовица.

Начелник румске општинске управе Душан Љубишић нам каже да је неколико пута интервенисао да се реши имовински спор око те парцеле коју жели да купи Јовица Илић. „Агрорума” одавно не постоји, па земљиште треба вратити држави. Тај део посла не иде никако.

– Све смо покушали што је било до нас. Захтев да се све то што пре реши, да се то човеку прода да гради послали смо на све могуће адресе и ево – ништа. Не знам коме бисмо могли више да се обратимо и верујте већ је срамота да та фирма није запослила тих нових сто радника због спорости државне администрације – каже Љубишић.