Тријумф за дуго сећање

Вјен, јула – Бред Мелдау и Пет Метини – концертни клавир и хрпа гитара. Стари пријатељи на првом заједничком послу. Драги гости у вјенском Античком театру. Метини је својевремено изјавио да обожава да свира док се боје заласка сунца преламају по каменим зидинама театра. Мелдау је баш овде доживео да га публика не пусти да оде кући без четири биса на концерту 2001. године.

Антички театар, јулске вечери 2007. године. Нијансе љубичасте и сиве, од облака који носе кишу. Тишина ишчекивања коју ремети покоји удаљени гром. Тачно у пола девет, романтични тонови теме "Unrequited" исписују уводне странице узбудљиве љубавне приче. У првом делу концерта, на сцени су само Метини и Мелдау. Између њихових нумера писаних за заједнички албум, провлачи се стандард "Cherokee". Пет не скида осмех са лица, док Бред кључа у себи, са погледом залеђеним као да је хипнотисан. Визуелно остављају утисак неприлагодљивих карактера. Али, музика их одаје: гитара је ухваћена акордима клавира и Пет ноктима шкрипи по жицама у покушају да се отме хармонској магији. Прелудијум црно-белих дирки умирује рокерске рифове Метинијевог "ибанеза". Дијалог је савршен: као вага која никако да се умири у равнотежи, балансирајући на инфинитезималним отклонима према обема странама.

Онда, као на филму, облаци нагло постају модрији и креће прва киша. Театар је одмах у дречавим бојама кишних кабаница, а Мелдау користи прилику да се поклони публици и склопљених дланова погледа у небо, као да се моли боговима да спреше невреме. На сцену излазе басиста Лери Гренадир и бубњар Џеф Балард, иначе стални чланови Бредовог трија. Наивно би могли да помислимо да је Пет овде гост, али већину програма он потписује, што значи да у правом искушењу није гитариста, него клавирски трио. Спој је изванредан: квартет се њише у динамичким таласима, инструменталисти лагано граде соло деонице до пуног климакса, увек уз овације из аудиторијума. Метини публици приређује праву изложбу гитара, од разних акустичних, преко обичне електричне и гитарског синтисајзера све до последњег чуда, 42-жичне "пикасо" гитаре. Руке Мелдауа откачиле су се од окамењеног тела и лете по клавијатури као махните – често се преплићу, мењајући типичне улоге; лева рука преузима тему од десне и наставља мелодију још страсније, у вишим регистрима. Стилски, озвучени смо бојама необапа, латина, џез фанка, метинијевских хармонија, све до чистог блуза, као кључног тренутка другог дела концерта.

Куриозитет је што је блуз форма коју обојица упорно заобилазе на својим албумима – овде показују да су све време заправо чекали право друштво да га оплету, као да су само ту музику слушали у животу!