Пробој француског филма на Лидо

 Венеција, Лидо– Он стварно јесте за рубрику „Веровали или не” и он јесте највећа жива и још ходајућа редитељска легенда. Португалски сценариста и редитељ Маноел де Оливеира (Порто, 1908) има данас 105 година и још снима. Његов деветнаестоминутни, тестаментарни играни филм „Старац из Белема”, приказан је ван конкуренције у главном програму 71. Мостре и био испраћен овацијама. Де Оливеира је кроз посвету Сервантесовом „Дон Кихоту” као књижевном делу, начинио омаж и свеукупном филмском стваралаштву, у којем је управо он био та мршава фигура која се стално борила са ветрењачама...

Овогодишњу Мостру добрим делом обележили су и француски филмови, од којих је чак шест у главном програму (пет у самом такмичењу и филм Амоса Гитаиа ван конкуренције, а још 13 у паралелним програмима). Овакав пробој Француза, фестивалски челник Алберто Барбера објашњава чињеницом да су њихови филмови „снажно ауторски, са оригиналним тачкама гледишта у приповедању и капацитетом да се са лакоћом приближе широкој публици”. Из до сада виђених француских филмова у трци за „Златног лава”, потврђује се да је Барбера у праву.

Филм „Цена славе” Гзавијеа Бувоа, о којем је већ писано на страницама „Политике”, садржи управо све ове карактеристике које је Барбера навео, а уз то поседује и неодољиви шарм који га лако везује са међународном публиком. Слично је и са мелодрамским филмом „Три срца” Беноа Жакоа (са Шарлотом Гејнзбур, Кјаром Мастројани и Катрин Данев), о љубави на први поглед, о својеврсном љубавном троуглу који настаје из неуобичајеног неспоразума (видни утицаји прозе Маргарет Дирас), али и са филмом „Последњи ударац чекића” Аликса Делапортеа, у којем главни јунак излази из сенке свог оца, славног диригента Опере Монпељеа. Непретенциозно, блиско реалности и филмској публици.

Најупечатљивији утисак од свих такмичарских француских филмова ипак оставља филм „Далеко од човека” алзашког редитеља дебитанта (иначе познатог сценаристе) Давида Оелхофена, настао према краткој приповетки Албера Камија „Гост”. Овај филм се снажно дотиче алжирског рата за независност од чврстих и често сурових колонијалних стега Француске, што је тема о којој се у овој земљи још најрадије ћути и најчешће се прескаче. Иако то није била редитељска намера, Оелховенов филм је жанровски најблискији вестерну. Највише због пустињских пејзажа у подножју сурових планинских масива Атласа и због односа два главна јунака од којих је један француски учитељ а некадашњи официр (Виго Мортенсен), а други – заробљени млади алжирски сељак који је из крвне освете убио свог рођака (Реда Катеб). И један и други су заправо жртве нарастајућег грађанског рата. И један и други су заправо странци у земљи у којој су рођени. Оригиналну музику компоновали су Ник Кејв и Ворен Елис...

Од филмова француске продукције у главном такмичарском програму биће још виђен „Пазолини” Ејбела Фераре са Виљемом Дефоом у улози редитељске иконе италијанског и светског филма Пјера Паола Пазолинија.

У другој половини фестивала код млађе публике култни статус већ је стекао јапански филм „Ноби” („Ватре на равници”) Шиња Цукамота, чија је радња смештена пред сам крај Другог светског рата у пејзаже филипинске џунгле, усред сурових обрачуна Американаца с преживелим јапанским војницима. Цукамото гради динамичан и окрутан филм са снажним елементима хорора (сцене канибализма), о лову на људе и преживљавању у немогућим условима.

С мање ентузијазма испраћен је нови филм Фатиха Акина „Рез”, иако је због чињенице да је ово први филм о геноциду над Јерменима у Турској током Првог светског рата који потписује редитељ турског порекла очекиван са великим надама. Због Акинове репутације и са великим очекивањима. Нажалост, од своје снажне, епске приче на важну историјску тему и свог добро написаног сценарија о судбини Јермена Назарета (Тахар Рахим) који после преживљеног покоља по целом свету трага за својим изгубљеним кћеркама, Фатих Акин је начинио американизовано-романтизовани квазивестерн филм, класичног холивудског изгледа. Уз то, у филму сви говоре такозваним њујоршким енглеским (?).

Другим речима, филм „Рез” не личи на свог творца, али зато нема грешке у препознавању ко би могао да буде аутор филма „У подруму”, јер је он слика и прилика свог аутора – Аустријанца Урлиха Зајдла. После серије бизарних документараца и дугометражних играних филмова из такозване рајске трилогије, Зајдл сада копа по подрумима аустријске душе, најчешће алудирајући на „случај Кампуш”, а свеукупно сондирајући подрумске, дакле прикривене, аустријске перверзије, фашизам и садизам. У Зајдлове подруме сунце ниједног тренутка није ушло и овај његов филм (приказан ван конкуренције) до сада је најбизарнији у његовој филмској колекцији...

----------------------------------------------

„Ничије дете” данас пред публиком

Дебитантски дугометражни играни филм „Ничије дете” Вука Ршумовића, имаће данас светску премијеру пред публиком паралелног програма „Недеља критике” 71. Венецијанског фестивала. Реч је о филмској причи о дечаку пронађеном својевремено у вучјој јазбини на тромеђи Босне, Србије и Црне Горе, који је послат на социјализацију у београдско сиротиште из којег је одведен почетком грађанског рата и распада Југославије.

 У „Недељи критике” Србија није имала филм још од 1984. године и филма „О покојнику све најлепше” Предрага Гаге Антонијевића...