Четвртфинале као медаља

Проклетство Гранаде је срушено, седам година касније. Наша кошаркашка репрезентација елиминисана је на Европском првенству у Шпанији после првог круга и остварила један од најслабијих пласмана још од пионирских дана „баскета“. И тада је на клупи Србије био плејмејкер, један од најбољих које је Европа икад имала, али Зорану Славнићу звезде нису биле наклоњене. Преузео је државни тим када су доказани тренерски ауторитети окретали главу на вапаје људи и Кошаркашког свеза, уз искусне Јарића, Гуровића и Миличића повео девет дебитаната и „погинуо“ храбро. Имао је скоро добијене будуће европске прваке Русе, судије су нам украле победу против Грчке у продужету, а неискусан и психолошки потонуо тим није могао да реагује у одлучујућој утакмици за даљи пласман са Израелом и Славнићева прича са „москитосима“ је била завршена.

Ипак, упркос свему, и њему захвљујући Србија се после тог дебакла уздигла. Искусни Ивковић наставио је да кали Мокине „клинце“, одмах је освојено сребро на наредном континенталном првенству, а на светском нам је из аута одузето бар сребро и финале са Американцима. Не треба сметнути с ума да чувени амерички тренер Мајк Крижевски никад није победио Ивковића (0:3) и велико је питање да ли би дуел за злато изгледао смешно, као онај када су на супротној страни стајали Турци.

У међувремену завшила се и Ивковићева репрезентативна ера, али остали су проблеми. Србије није два пута за редом било на Играма, опет смо се кроз квалификације пробијали до надметања са европском елитом и лане у Словенији ухватили се за сламку, некако обезбедили учешће на Светском купу у Шпанији. За многе неочекивано, посла селектора латио се Александар Ђорђевић, без знајачније тренерске биографије, али са величанственим играчким „си вијем“ и кошаркашким знањем, који су му у старту помогли да лако наметне ауторитет, чак и код играча са којима је далеко искуснији претходних имао проблема. Жреб за „мундобаскет“ је одредио да се Србија врати у Гранаду, на поправни и сврстао је у најтежу од четири групе. Основни задатак је урађен, оцена је слаба, али прелазна. Победе над Египтом и Ираном укрцале су наше кошаркаше у воз за Мадрид где ће од сутра почети елиминациона фаза, а да ли ће се наћи у трећем или четвртом вагону, одредиће европски прваци Французи. Уколико победе Иран, нашим момцима ће са четврте позиције бити нешто лакши пут до завршнице. Ако се буду обрукали и наместили пораз до разлике која им одговара да избегну Шпанце у четвртфиналу, нека им је на част и образ. За наш тим који се ствара да догодине на европском првенству заблиста и избори за Игре у Рију, и пласман међу осам најбољих светских селекција био би успе раван медаљи.

Иако делује као флоскула, континуитетт у играчком и стручном смислу, оно је што Србији недостаје и што је у прошлости под другим именом државе донело највеће светске домете. Ђорђевић је у сваком смислу тренер на ког треба рачунати у дужем временском интервалу, а овај Светски куп само први семестар. Наоружан богатим играчким искуством, на позицији с које се и креира и решава, у стању је да пренесе бар део те чаролије, али биће му потребан и много квалитетнији „материјал“ од овог који тренутно има. Повреде су онемогућиле да у Шпанију одемо јачи на бековској позицији, на којој је бар у досадашњем делу шампионата највише шкрипало, а не треба изгубити из вида ни чињеницу да се двојица најбољих и најискуснијих, Крстић и Теодосић, у утакмицама које „живот“ значе, враћају из повреда с припрема.

Много тога доброг смо видели и у поразима против Француза и Бразилаца, недостаје само да се искристалишу детаљи, а концепција и кошаркашка филозофија су јасни и охрабрујући. Верујемо да ће се већ од осмине финала те коцкице сложити, одбрана комплетно подићи на ниво десетоминутне против Бразила у трећој деоници, коначно прорадити шутери Богдановић и Бјелица, а Крстић показати бар део квалитета који су га довели међу најбоље европске центре. Иако се „хемија“ једног тима такође гради годинама, до тачке када се и личне нетрпељивости топе пред оним што се зове виши циљ, може се речи да је селектор и на том плану доста урадио. Потребно је и његово напредовање, тактичко и као учитеља психолога да би дошао до крајњег циља, а то је да играче учини бољима. Нисмо у ситуацији као Шпанија да звезде бирају селектора (Учинак Скариола и Оренге невидљив). Наша кошаркашка школа управо почива на знању . далековидости и ауторитету селектора, који мора да буде локомотива.

М. С.