Četvrtfinale kao medalja

Prokletstvo Granade je srušeno, sedam godina kasnije. Naša košarkaška reprezentacija eliminisana je na Evropskom prvenstvu u Španiji posle prvog kruga i ostvarila jedan od najslabijih plasmana još od pionirskih dana „basketa“. I tada je na klupi Srbije bio plejmejker, jedan od najboljih koje je Evropa ikad imala, ali Zoranu Slavniću zvezde nisu bile naklonjene. Preuzeo je državni tim kada su dokazani trenerski autoriteti okretali glavu na vapaje ljudi i Košarkaškog sveza, uz iskusne Jarića, Gurovića i Miličića poveo devet debitanata i „poginuo“ hrabro. Imao je skoro dobijene buduće evropske prvake Ruse, sudije su nam ukrale pobedu protiv Grčke u produžetu, a neiskusan i psihološki potonuo tim nije mogao da reaguje u odlučujućoj utakmici za dalji plasman sa Izraelom i Slavnićeva priča sa „moskitosima“ je bila završena.

Ipak, uprkos svemu, i njemu zahvljujući Srbija se posle tog debakla uzdigla. Iskusni Ivković nastavio je da kali Mokine „klince“, odmah je osvojeno srebro na narednom kontinentalnom prvenstvu, a na svetskom nam je iz auta oduzeto bar srebro i finale sa Amerikancima. Ne treba smetnuti s uma da čuveni američki trener Majk Križevski nikad nije pobedio Ivkovića (0:3) i veliko je pitanje da li bi duel za zlato izgledao smešno, kao onaj kada su na suprotnoj strani stajali Turci.

U međuvremenu zavšila se i Ivkovićeva reprezentativna era, ali ostali su problemi. Srbije nije dva puta za redom bilo na Igrama, opet smo se kroz kvalifikacije probijali do nadmetanja sa evropskom elitom i lane u Sloveniji uhvatili se za slamku, nekako obezbedili učešće na Svetskom kupu u Španiji. Za mnoge neočekivano, posla selektora latio se Aleksandar Đorđević, bez znajačnije trenerske biografije, ali sa veličanstvenim igračkim „si vijem“ i košarkaškim znanjem, koji su mu u startu pomogli da lako nametne autoritet, čak i kod igrača sa kojima je daleko iskusniji prethodnih imao problema. Žreb za „mundobasket“ je odredio da se Srbija vrati u Granadu, na popravni i svrstao je u najtežu od četiri grupe. Osnovni zadatak je urađen, ocena je slaba, ali prelazna. Pobede nad Egiptom i Iranom ukrcale su naše košarkaše u voz za Madrid gde će od sutra početi eliminaciona faza, a da li će se naći u trećem ili četvrtom vagonu, odrediće evropski prvaci Francuzi. Ukoliko pobede Iran, našim momcima će sa četvrte pozicije biti nešto lakši put do završnice. Ako se budu obrukali i namestili poraz do razlike koja im odgovara da izbegnu Špance u četvrtfinalu, neka im je na čast i obraz. Za naš tim koji se stvara da dogodine na evropskom prvenstvu zablista i izbori za Igre u Riju, i plasman među osam najboljih svetskih selekcija bio bi uspe ravan medalji.

Iako deluje kao floskula, kontinuitett u igračkom i stručnom smislu, ono je što Srbiji nedostaje i što je u prošlosti pod drugim imenom države donelo najveće svetske domete. Đorđević je u svakom smislu trener na kog treba računati u dužem vremenskom intervalu, a ovaj Svetski kup samo prvi semestar. Naoružan bogatim igračkim iskustvom, na poziciji s koje se i kreira i rešava, u stanju je da prenese bar deo te čarolije, ali biće mu potreban i mnogo kvalitetniji „materijal“ od ovog koji trenutno ima. Povrede su onemogućile da u Španiju odemo jači na bekovskoj poziciji, na kojoj je bar u dosadašnjem delu šampionata najviše škripalo, a ne treba izgubiti iz vida ni činjenicu da se dvojica najboljih i najiskusnijih, Krstić i Teodosić, u utakmicama koje „život“ znače, vraćaju iz povreda s priprema.

Mnogo toga dobrog smo videli i u porazima protiv Francuza i Brazilaca, nedostaje samo da se iskristališu detalji, a koncepcija i košarkaška filozofija su jasni i ohrabrujući. Verujemo da će se već od osmine finala te kockice složiti, odbrana kompletno podići na nivo desetominutne protiv Brazila u trećoj deonici, konačno proraditi šuteri Bogdanović i Bjelica, a Krstić pokazati bar deo kvaliteta koji su ga doveli među najbolje evropske centre. Iako se „hemija“ jednog tima takođe gradi godinama, do tačke kada se i lične netrpeljivosti tope pred onim što se zove viši cilj, može se reči da je selektor i na tom planu dosta uradio. Potrebno je i njegovo napredovanje, taktičko i kao učitelja psihologa da bi došao do krajnjeg cilja, a to je da igrače učini boljima. Nismo u situaciji kao Španija da zvezde biraju selektora (Učinak Skariola i Orenge nevidljiv). Naša košarkaška škola upravo počiva na znanju . dalekovidosti i autoritetu selektora, koji mora da bude lokomotiva.

M. S.