Тузла кроји правду

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 21. септембра – Оно што Бошњаци нису успели да докажу пред Међународним судом правде у Хагу, намерили су да остваре посредством правосуђа у Федерацији БиХ: да докажу да су они жртве геноцида у целој Босни и Херцеговини. Овако је за наш лист професор на бањалучком Правном факултету др Петар Кунић оценио наредбу тужитељке Тузланског кантона Мирсаде Калабе о спровођењу истраге против 170 лица, осумњичених да су на подручју Зворника починили геноцид над Бошњацима.

Према писању федералне штампе, реч је о злочинима "које су српске војне јединице из БиХ и Србије" починиле од априла до јуна 1992. године. "У досадашњој истрази идентификовано је око 170 лица за које су прикупљени докази да су учествовала у геноциду. Међу осумњиченима се налазе директни извршиоци злочина, али и лица која су у то време била високопозиционирана", рекла је Калаба.

Она је најавила да ће предмет с доказима ускоро бити прослеђен на оцену Тужилаштву БиХ. Део доказа, објаснила је, добијен је од Хашког трибунала, а део је прикупљен у сарадњи са београдским Окружним тужилаштвом. Овом истрагом, рекла је Калаба, обухваћена је и јединица Жељка Ражнатовића Аркана "која је 8. априла 1992. године направила покољ у Зворнику".

Међутим, у тужби коју је БиХ поднела Међународном суду правде против Србије, теретећи је за геноцид, као датуми погубљења 2.500 Бошњака наведени су 9. и 10. април. Правни тим Србије је побио наводе из ове тачке тужбе доказавши да извештај Басијунијеве комисије, због тога што је направљен на основу изјаве једног анонимног сведока, није ушао у Завршни извештај Комисије експерата Уједињених нација. Такође, заступници Србије су се позвали на резултате истраге Хашког трибунала по којој су Арканови војници 9. априла 1992. године стрељали 15 мушкараца. Побијена је и тачка оптужнице о стрељању 36 мушкараца и убијању 27 деце у зворничкој болници, јер се и она темељи само на изјави "техничара на рендгену Раме". "Не бих се упуштао у анализу пресуде Међународног суда правде у Хагу, којом је утврђено да је на подручју Сребренице почињен злочин геноцида над Бошњацима. Само бих подсетио да је то највиша судска инстанца на свету и да су њене пресуде обавезујуће. Био би то заиста сумрак права у БиХ ако би се догодило да било које овдашње тужилаштво подигне оптужницу за геноцид, осим за злочине на подручју Сребренице. С обзиром на прилике у БиХ, чини ми се да је у свему овоме мало права, а много политике, односно настојања одређених снага из Федерације БиХ да у земљи, у свим сегментима живота, створе потпуну нестабилност, па чак и хаос", казао је др Кунић.

Да би се боље разумеле ове речи нашег саговорника, неопходно је подсетити да реакције бошњачких политичара и невладиних организација после саопштавања пресуде Међународног суда правде. Пресуда је оцењена као "победа злочинаца", "планетарна неправда", "потврда континуитета саучесништва Европе и света у злочинима у БиХ..." Испод свих тих речи стављен је заједнички именилац – захтев за укидање Републике Српске.

За др Петра Кунића је спорно и то што истрагу о наводном геноциду у Зворнику води кантонално, а не Тужилаштво БиХ које је и основано да би се бавило најтежим облицима кривичних дела – од организованог класичног криминала до ратних злочина.

--------------------------------------------------------------------------

Немачке пресуде

Осим генерала Радослава Крстића, кога је Хашки трибунал осудио за саучесништво у геноциду на подручју Сребренице, још двојица Срба – Ђурађ Кушљић и Никола Јоргић – осуђена су за ово кривично дело ратног злочина. Обојици су доживотне робије изрекли судови у Немачкој. Кушљић је осуђен за геноцид над Бошњацима у Котор Варошу, али је после изрицања пресуде Радослава Брђанину, који је ослобођен од оптужбе за геноцид у Босанској крајини, пуштен на слободу и протеран из Немачке. Јоргић је осуђен за саучесништво у геноциду над Бошњацима у добојској општини и, без обзира на пресуду Међународног суда правде, данас је у затвору. У процесима вођеним против Кушљића и Јоргића, Министарство правде БиХ им није пружило правну помоћ, иако је по међународним конвенцијама било дужно да то учини.