Ово није последњи круг насиља

У првом интервјуу од прошлонедељног проглашења примирја, члан Хамаса Басем Наим говори за „Политику” о лекцијама које смо научили из рата који траје више од 50 дана, као и о изборима који су пред Газом и Израелом. Разговарали смо у малом ресторану на обали који носи назив „Ал Салам” (Мир).

Наим је лекар у раним педесетим, школован у Немачкој, и већ је дуго део групе која доноси важне одлуке у исламистичком покрету. У протеклих десет година службовао је као министар здравља, члан Политбироа, и као главни саветник палестинског премијера Исмаила Ханијеха, све док се он није повукао како би трасирао пут за јединствену владу Махмуда Абаса.

„Пре неколико дана сам посетио рођаку”, прича Наим.

„Двојица њених синова, од 21 и 23 године, постали су шехиди (муслимани који су погинули у борби за веру). Њена кућа је потпуно уништена. Када сам отишао да је обиђем, преселила се у оронули двособни стан. Завесом је оградила простор за госте како би послужила кафу, а за јело хлеб и со. И још је донела цвеће и кавезе са птичицама. Живот је тежак, али трудимо се да га осмислимо што боље можемо. Трудимо се да лепоту и срећу тражимо у малим стварима. У томе је наша снага и због тога ћемо опстати.”

„Израелски политичари и генерали кажу да су победили. То ме подсећа на Ахмеда Саида, коментатора са Радио Каира, који је током рата 1967. својим слушаоцима рекао да ће египатска војска преузети Тел Авив, да израелски борбени авиони падају као муве, да рибе очекује гозба пошто ће сви Јевреји бити бачени у море. Када склопите савез са Сисијем и египатском војском, као што је то сада урадио Израел, научите да лажете као они.”

Да ли Наим каже да је Хамас победио? „Зависи на шта мислите”, одговара. „Нисмо поражени, и спречили смо Израел да оствари своје ратне циљеве. Успротивили смо се, како многи кажу, четвртој најмоћнијој војсци у свету. Већ сама чињеница да смо још на ногама доста говори.”

А шта је са планираним убиством војних команданата, попут, како неки кажу, Мухамеда Деифа, шефа Ал Касама? „У реду, изгубили смо људе, али чак и у случају да је Мухамед Деиф мртав или онеспособљен, то више није важно. Појас Газе је мали. Израел располаже свим могућим техникама којима може да прати наше кретање. Знамо да нисмо недодирљиви.”

„Али ако погледате из другог угла, било је војних и полицијских званичника из Израела који су отказали посете на југу у страху да имамо тајне податке о њиховом кретању и да ћемо их напасти. Важан је правац у коме се крећемо: ми идемо напред и развијамо способности које никад раније нисмо имали.”

Од 2008. године у Гази су прошла три рата. Како Наим види неке могућности стабилизације у будућности? „Ово вероватно није последњи круг насиља, мада наравно не ишчекујемо жељно наставак. Израел ће бар током следеће године бити усредсређен на унутрашње послове. Другим речима, анализираће завршени рат и пад рејтинга. Али када се тај кратак предах заврши, напади би могли да се обнове. Мислим да је овај рат оставио горак укус у устима Израела.”

„Нису могли да зауставе ракете; нису хтели да плате што су послали копнене трупе дубоко у Газу. Снажна жеља за осветом ће јачати под маском ’превенције’ насиља. Израел ће желети да нас казни, да нас научи лекцију коју овај пут нисмо научили.”

„Али у светлу скорашњих догађаја, требало би да Израел себи постави једно кључно питање: да ли ће све јаче војне снаге увек бити у стању да одбране њихову безбедност на дуге стазе? Шта ако следећи пут напад у Гази покрене лавину непријатељстава на северу, међу либанским групацијама? Шта ако пукне Западна обала?“

„Сетите се Арапа у оквиру граница 1948. Тридесет година су себе сматрали Израелцима пре него Палестинцима. Али сада имате масе људи у Јафи који навијају за отпор у Гази. Говорим о срцу Израела 15 минута од Тел Авива. Да ли израелска војска може да обузда два милиона својих грађана, 20 одсто целе популације?“

„Окупација је у корену проблема: можете да покушате да прикријете ту чињеницу, можете да је поричете, али то је истина. Као и сви други окупирани народи, и ми имамо право да пружамо отпор, и наставићемо да га користимо. Чак и ако Израел пошаље већу војску да преузме Газу, чак и ако Хамас нестане, отпор ће увек остати.”

„Овде није реч о Хамасу, Фатаху, Исламском џихаду, Популарном фронту, или било којим другим групама. Ради се о националном покрету који жели да оствари циљеве које су Уједињене нације и међународна заједница прогласиле легитимним. Дајте нам државу у оквиру граница из 1967. године. На мање од тога не пристајемо.”