Идворске брице узор за интернет

Можете ли и у најсмелијим сновима замислити да је родно место интернета село Идвор у Банату, у Војводини, у Србији? Нема потребе да се вајкате, ни правдате. На страницама „Википедије” то не пише, нити ће икад писати. Како су тројица америчких стручњака својим политичарима предочили рачунарску „мрежу свих мрежа”?

Довитљиво и домишљато. Зашто би улудо арчили речи које ионако слушаоци неће разумети? Тројица утемељивача, Џон Постел, Стив Крокер и Винт Серф, спојили су 1969, у облику троугла, банане, краставце и лименке старом телефонском жицом, у то време обмотаном кончаном пресвлаком, која се парала. Хтели сте интернет, прикључите се! Ако не верујете, погледајте насловницу „Њузвика” од 8. августа 1994.

Шта бисте ви употребили у домаћој изведби, имајући на уму стих Ђорђа Балашевића „Принцип је исти, све су остало нијансе”? Клипове кукуруза кривка, познатог у народу још под именима осмак и тврдунац, који је обележје нашег срљања у светлу будућност.

„Од Срба, на развој интернета најзначајније је утицао Никола Тесла. У футуристичком раду о светском информационом систему он је, пре више једног века, до невероватних детаља предвидео данашњу структуру интернета и његових сервиса”, објашњава проф. др Божидар Раденковић с Факултета организационих наука, из најужег круга зналаца који су увели и, у годинама суровог међународног изопштења, одржали „мрежу свих мрежа” у Србији. „Истовремено је пријавио два патента у САД.”

А где нестаде Идвор?

Србима петина заслуга

Михајло Пупин и Никола Тесла нашли су се на списку десет најзначајнијих научника свих времена у области телекомуникација. Списак је састављен 2000. године, гласањем у Међународном институту електроинжењера (IEEE), наставља наш саговорник. Први је познат по „Пупиновим калемовима”, који су омогућили телефонирање на већим удаљеностима. Мало је познато, међутим, да је он (с Едвином Хауардом Армстронгом) аутор патента за антену, битног у телекомуникацијама. А добитник је и Едисонове награде за рад на примени математичке физике у електричном преносу интелигенције.

Сер Хју Бивер, творац „Гинисових светских рекорда”, после ових речи остао би забезекнут: Срби су кап у људском океану на нашој планети – чине мање од хиљадитог делића, а у телекомуникацијама, па и интернету као саставном делу, приграбили су замашан комад слатког колача заслуга – чак 20 одсто! И то захваљујући само двојици својих ненадмашних умова – Николи Тесли и Михајлу Пупину.

А у Идвору су одвајкада чобани забадали бритве у плодну земљу да, од једне до друге, подрхтавањем сечива преносе звучне поруке да наилази претња, што је Михајло Пупин описао у исповедној књизи „Са пашњака до научењака”, овенчаној Пулицеровом наградом: „Сваки дечак имао је брицу, нож са дугом дрвеном дршком. Тај нож би забадао у земљу, а затим би се ударањем по његовој дршци производио звук. Дечаци су лежали на земљи с прислоњеним ухом и имали задатак да одреде правац и растојање звучног извора. Вежбајући, постали смо стручњаци за ову врсту сигнализације. Запазили смо да се звук много брже простире кроз земљу него кроз ваздух и да чвршћа земља боље преноси звук од растресите узоране земље.”

Поменуто искуство надахнуло га је да 25 година касније, када се иселио у Сједињене Државе, осмисли поступак појачавања звука (сигнала) кроз телефонске жице, стручно назван – пупинизација.

Родом из малог села (27. септембар 1854. или 9. октобар 1858), „које не можете наћи ни на једној земљописној карти”, Михајло Пупин је неуморним трудом изборио славно место у светској науци. На тло Новог света ступио је као двадесетогодишњак, без завршене школе, заната и знања енглеског језика. Зато се првих шест година из петних жила борио да преживи, прихватајући готово сваки посао: фармера, носача угља, молера, дрвосече и фабричког радника.

„У кући је васпитаван у духу српских традиција којима је остао веран до краја живота. У идворској основној школи стекао је скромно знање које је проширио у гимназији у Панчеву. Његово редовно школовање прекинуто је онда када је на протестној бакљади ухваћен да гази спаљену аустријску заставу. Морао је да напусти Панчево и настави школовање у Прагу. Убрзо га је стигла нова несрећа, умро му је отац; како више није могао да очекује финансијску потпору од породице, он се практично без цента у џепу упућује у Америку”, пише академик Александар Маринчић у књизи „Сто најзнаменитијих Срба”.

Радећи у фабрици кекса дању и учећи ноћу, уписао се 1879. на чувени Универзитет Колумбија; до треће године се издржавао од зараде и награда. Испољивши изванредан дар у учењу, стигао је на последипломске студије, претходно се двоумећи да ли да одабере језик или технику. Убрзо се запутио у Европу, у Кембриџ, у који Срби данас радо одлазе, да на извору изучава обећавајућу електромагнетску теорију Џејмса Клерка Максвела. Касније је прешао у Берлин, код још једног славног физичара, Хелмута Хелмхолца, и ту је после четири године докторирао („Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији”).

Сарађивао с нобеловцима

У оба врхунска универзитетска средишта сарађивао је с најчувенијим научницима тог доба – нобеловцима лордом Рајлијем (Џон Вилијам Струт) и Џоном Џозефом Томсоном, лордом Џорџом Стоксом, Херманом фон Хелмхолцом и Густавом Кирхофом.

Прве значајне научне радове написао је „инспирисан гледањем идворских гајдаша како подешавају резонанцу на свиралама својих гајди”. Професор Божидар Раденковић наглашава: „Интернет везе и данас користе принцип рада заснован на овом проналаску Михајла Пупина, који омогућује пренос вишеструко већег обима информација кроз већ положене прекоокеанске оптичке каблове.”

За неколико година обрео се међу најистакнутијим људима своје струке и стекао углед. Од 1884. до 1924. патентирао је 24 проналаска, а готово сви су били из телеграфије, телефоније и радио-технике. За све што је постигао почела су да пристижу престижна признања.

Осим аутобиографије „Са пашњака до научењака”, која је у САД постала школско штиво, објавио је научно-стручно дело „Електромагнетна теорија” и две књиге, „Hoвa реформација” и „Романса машина”, у којима је изнео виђење настанка науке о електрицитету и развоја друштва под утицајем технике. Приредио је, поврх тога, књигу о споменицима Јужних Словена.

Свом пријатељу, председнику САД Вудроу Вилсону, упутио је меморандум 19. априла 1919, у пресудним данима кад су се прекрајале границе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тако су будућој Југославији остали део Баната, Блед и бледски троугао с Триглавом, део Далмације, Међумурје и Барања.

„У родну земљу долазио је шест пута: три пута када је боравио на студијама у Европи, једанпут кад је склопио уговор са ’Сименсом’ за откуп патента ’пупинизације’ и два пута после Првог светског рата”, набраја академик Александра Маринчић.

Злехуди хир историје, нажалост, није мимоишао ни Михајла Идворског Пупина, једног од четири стуба будућег „Српског пантеона”. Можда је нека невидљива рука то уписала у судбину свих великана који су задужили и властити народ и свеколико човечанство?

Први Србин члан Америчке академије наука и први добитник Пулицерове награде нашег рода морао је знати, у то не бисмо смели сумњати, за поруку Исуса Назарећанина Назарећанима: „Нико није пророк у своме селу”. Не жалећи ни труда, ни новца, Михајло Пупин штедро је помагао свој српски род, из чијег сећања, по свему судећи, полагано ишчезава. Управо се навршава 160 година откако се родио у Идвору, који је својем имену и презимену дописао, а ниједна светковина у његову част још није уприличена.

„Заборав је несравњиво спасоноснија човекова способност него сећање”, записала је прва Српкиња која је докторирала (филозофија) на Универзитету у Београду, Ксенија Атанасијевић, уз Исидору Секулић и Аницу Савић-Ребац сматрана „најчувенијом српском женом”.

-----------------------------------------------------

Само дописник

Ни Михајло Пупин није догурао даље од дописног члана (дописника, како пише) Српске краљевске академије, у коју је примљен 6. фебруара 1912. Наводи се да је био електроинжењер, физичар и проналазач, доктор физичке хемије и професор универзитета (Колумбија, САД; математичка физика). У том звању га је затекла смрт у Њујорку, 12. марта 1935.

-----------------------------------------------------

Српско порекло

„Моје родно место је Идвор, а ова чињеница казује врло мало јер се Идвор не може наћи ни на једној земљописној карти. То је мало село које се налази у близини главног пута у Банату, који је тада припадао Аустро-Угарској, а сада је важан део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Ову покрајину су на Мировној конференцији у Паризу 1919. године тражили Румуни, али њихов захтев био је узалудан. Они нису могли побити чињеницу да је становништво Баната српско, нарочито у оном крају у коме се налази Идвор. Председник Вилсон и г. Лансинг познавали су ме лично и када су од југословенских делегата дознали да сам родом из Баната, румунски разлози изгубили су много од своје убедљивости.” (Михајло Пупин)

-----------------------------------------------------

Приказ Црњанског

„У сваком случају, својом књигом Михајло Пупин, син сељака из Идвора, моћни господар електричних изума, председник најотменијег америчког универзитетског клуба итд. који је речју и делом и капиталом толико задужио наш народ и свој родни крај, показао се и као писац у најбољем светлу. Његова књига, његов живот, за нашу омладину ванредна књига, дело је трајно, као она књижевна дела античка која су, била писана мудрошћу једног великог, радног живота, те се о њима могло говорити само са дивљењем.” (Одломак из приказа Милоша Црњанског: Михајло И. Пупин, „Са пашњака до научењака”. Издање Матице Српске, 1929).

-----------------------------------------------------

Мајчине речи

Целог живота памтио је речи своје мајке које наводи у аутобиографском делу „Са пашњака до научењака”: „Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију – очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.”

-----------------------------------------------------

Оснивач НАСА

Мало је познато да је др Михајло Пупин оснивач Националне ваздухопловне и свемирске агенције (НАСА), која се испрва звала NACA (National Advisory Committee for Aeronautics). Основана је 1915. године, с циљем да промовише и институционализује истраживања у аеронаутици. Првог октобра 1958. прерасла је у NASA. Слика је са састанка из 1921: Михајло Пупин у доњем реду крајње десно.

-----------------------------------------------------

Почасти и признања

Михајло Пупин био је:

председник Института радио-инжењера САД

председник Америчког института инжењера електротехнике

председник Америчког друштва за унапређење науке

председник Њујоршке академије наука

члан Српске академије наука

члан Америчке академија наука

члан Америчког математичког друштва

члан Америчког филозофског друштва

члан Америчког физичког друштва

-----------------------------------------------------

Велики добротвор

Михајло Пупин је своје богатство стекао веома млад, и то захваљујући Пупиновим калемовима и фотографској плочи за снимање икс-зрака.

Прецизно је записивао коме и колико дарује. На делимичној листи од 1921. до 1937. (две године после његове смрти подељена је његова заоставштина), стоји да је поклонио 3.559.120 америчких долара (према вредности из 2010). Дугачка је листа појединаца, студената, манастира и рођака. Велике износе поклонио је школама, црквама и музејима (Народном музеју у Београду у више наврата преко 320.000 долара).

-----------------------------------------------------

Задужбине и удружења

Михајло Пупин је 1914. установио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин” при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади. Новац се користио за помагање школовања у Старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње, на Светог Саву. Основао је и „Фонд Михајла Пупина”, од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику”, за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди”, и Идвору, за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.

Утемељио је задужбину при Народно-историјско-уметничком музеју у Београду, чији су се фондови користили за куповину српских уметничких дела за музејску поставку и издавање публикација „српских старина”. У имовину је уложио милион динара.

У САД је 1909. основао једну од најстаријих српских исељеничких организација „Савез заједничких Срба – Слога”, која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори, пружање узајамне помоћи и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа. Организовао је „Коло српских сестара” које је скупљало помоћ за Српски црвени крст и помагао окупљање добровољаца 1914. за ратне операције у домовини преко Српске народне одбране, коју је установио и предводио. Поменуту организацију је у Другом светском рату са истим задатком обновио песник Јован Дучић.

Својом имовином Михајло Пупин је јамчио за испоруке хране Србији, а био је на челу Комитета за помоћ жртвама рата. Учествовао је и у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.

-----------------------------------------------------

Сећање на великана

У Београду је 1946. основан Институт „Михајло Пупин”.

Један мањи кратер на Месецу назван је Пупиновим именом.

Физичке лабораторије Универзитета Колумбија још носе његово име. Године 1927. на Универзитету Колумбија саграђена је зграда Одсека за физику, под именом Пупинова лабораторија. У овој згради, још за живота нашег научника, 1931. године, Харолд Уреу је открио тешки водоник, што је било прво велико откриће у Пупиновој лабораторији.

Харолд Уреу је добио Нобелову награду 1934. године. Студенти Михајла Пупина били су нобеловци Роберт Миликен и Ирвин Лангмур.

У Америци је 1958. установљено одличје „Медаља Михајла Пупина”, које се сваке године додељује за посебне заслуге у доприносу националним интересима Америке.