Имигранти у модерном ропству

Само годину дана после освојене канске "Златне палме" за филм "Ветар који њише јечам", личним доприносом суочавању Британије са својом империјалистичком прошлошћу, доајен европског филма, шкотски редитељ Кен Лоуч (1936) појавио се са новим делом које је узбуркало духове на недавно завршеном 64. Венецијанском фестивалу.

 Редитељски комплексан, провокативан и дирљив, филм "Ово је слободан свет" није још једна прича о радничком суноврату на дно, већ о радништву и модерном ропству, нуди поглед из другачијег угла, угла такозване нове британске економије и угла модерних експлоататора. Главна јунакиња је Енџи (Кирстен Вејринг) самохрана мајка, власница мале агенције за запошљавање и експлоатацију илегалних радника, а кроз њен лик Лоуч и сценариста Пол Лаверти директно указују да се иза британске економске политике крије неразуман и нехуман систем и огромна хипокризија. И то чине отворено и без милости, јер у супротном, како кажу, Британци би могли да помисле да је све само природан ток ствари.

 Филм "Ово је слободан свет" је уједно и седми пројекат који Кен Лоуч ради са шкотским писцем и сценаристом Полом Лавертијем. На фестивалу у Венецији био је ово један од најбољих филмова и заслужио је више од злата за најбољи сценарио које је уручено Лавертију (уз прегршт неофицијелних награда). У разговору за "Политику" Кен Лоуч, аутор познат по реалистичним социјалним драмама у којима се бави положајем савременог радништва и по филмовима у којима је већ третирао проблем имиграната и илегалне трговине људима ("Хлеб и руже", "Само пољубац", "Навигатори"...), говори о нестанку колективне свести и савести, експлоататорима и експлоатисанима у мрачним сферама "англосаксонског привредног чуда" и замкама тржишне економије...

После епског, историјског филма "Ветар који њише јечам", за само годину дана вратили сте се садашњости. Она Вас одувек мами?

Желео сам да снимим филм о савременом тренутку и о савременој особи, у овом случају жени, како бих истражио и "ухватио" стање данашњег друштва у којем се све врти око индивидуалности. Око појединца који се труди да чини и ради само оно што је најбоље за њега, не обраћајући много пажњу на окружење или на нешто што се некада звало колектив и заједница, колективни или заједнички интерес. То је сада део прошлости. Радити и градити заједно, подржавати један другог, то су искуства и сећања очева, али не и данашње деце. После економских промена у британском друштву које је донела Маргарет Тачер, а наставио и Тони Блер, све је почело да бива индивидуално и све да се врти око појединца који у својој свакодневици о другима размишља овако: "Ти си мој непријатељ, не желим да радим са тобом, дотући ћу те, победити". Уместо, као некада његов отац, да сматра : "Ти си мој пријатељ, радићемо заједно, подржавати међусобно, помагати један другом и градићемо бољи живот".

Вратили сте се на Вама веома познат терен: положај радничке класе, илегална радна снага, имигранти, сурова експлоатација. Само, сада то нису ливерпулски докери и проблеми демократије у синдикалном организовању, већ право модерно ропство?

Све што се види у овом филму, последица је давно започетог процеса. Документарни филм о ливерпулским докерима снимио сам у тренутку када су они водили дугу борбу за очување сигурности радних места, а против надничарења. Начин на који је сигурност посла нестала и начин на који је рад новоуведених агенција за запошљавање набујао, нешто је што сматрам веома битним. Политичке одлуке с којима су оправдане и утемељене овакве промене у британском друштву и економији, никада нису преиспитиване ни од стране нових лабуриста, ни торијеваца, ни либерала, јер су сви они за такозвано слободно тржиште. Сви они желе исто...

Да заштите сопствене интересе?

Наравно, али они то називају модернизацијом и представљају готово као нагон природе, као неминовност. Међутим, сматрам да је то у интересу само једне класе, а да сви остали треба да живе у уверењу да је то начин на који сви треба да живе. А не треба!

Сам наслов Вашег филма "Ово је слободан свет", веома је ироничан?

Да, ироничан је и значи : "ја немам одговорност, ти немаш одговорност, нико нема одговорност". Ово је слободан свет! Можеш да вараш, да се богатиш како знаш, јер си само индивидуа. Када у филму мојој јунакињи – експлоататорки Енџи кажу да би било лепо да бар мало плати своје раднике, она каже: "Не, ти их плати својим новцем ако хоћеш. Ја ћу задржати свој, ово је слободан свет!". И ту је иронија целокупног слободног тржишта, и такозваног "англосаксонског чуда", британске бум-економије.

Лицемерство на делу?

Невероватна хипокризија, а Пол Лаверти и ја желели смо да укажемо људима на то колико је она распрострањена. Овај систем слави невероватну мизерију великог броја људи. Недавно је "Њузвик" објавио извештај о предностима јефтиног и дисциплинованог источноевропског радништва, наводећи неке лепе и светле примере. Али, тај текст није "завирио" испод камена, нити персонализовао апстрактне статистике.

А статистике кажу да огроман број илегалних "робова" у Британију стиже и из земаља источне Европе иако су многе од њих већ у ЕУ?

Када је ЕУ почела своју експанзију, чак и пре тога, било је много Пољака који су долазили у Британију после колапса стаљинистичког режима на Истоку. Наравно, не само они, много је и оних из балтичких земаља, па и бивше Југославије који су сада у ситуацији тог модерног ропства. Много их је из Кине, Авганистана... Људи који би могли да учествују у реизградњи економије у својим земљама одлазе на Запад, у Британију, незадовољни својим положајем у својим земљама. Из једног незадовољства одлазе у друго, сањајући бољи живот за себе и своје породице. Страшно је када видите образоване људе са Истока, некадашње професоре, инжењере, банкаре, лекаре како у Британији раде као најтежи, а понижавајуће плаћени, физички радници на грађевинама, као кухињски помоћници, шанкери, чистачи, собари. То није добро ни за кога, ни за те људе ни за Британију.

Видели сте многе такве хорор приче?

Истраживања за овај филм трајала су дуго. Пол је обавио на стотине разговора са грађевинским илегалним радницима, контактирао са новинарима истраживачима, улазио у само срце агенција за запошљавање, и верујте да је реалност много насилнија и страшнија него што је то могуће видети у овом филму. То модерно, савремено ропство у британској свакодневици, окрутније је и смртније него што смо ми то показали. Било нам је занимљиво да истражимо и развијемо целу ову причу о стандардима живота који су зависни и супституисани "увозом" илегалне радне снаге и њиховом експлоатацијом. По нелогичности све би то могло да личи као какву епизоду "Монтија Пајтона", да није толико трагедије.

Хоће ли овај филм узбуркати духове у Великој Британији?

Нисам желео да снимим нешто што би било шок-хорор прича. Желео сам само да се људи запитају над целокупном природом бизниса и императива бизниса. Енџи управо развија свој бизнис и када окупи илегалне имигрантске раднике у својој малој агенцији, она ради само оно што се ради у тим ситуацијама. У "Дејли мејлу", "Сану", у готово свим британским новинама из дана у дан можете читати текстове како новац отиче на илегалну и јефтину увозну радну снагу, како се троши новац поштених британских пореских обвезника, како се ствара конкуренција домаћем радништву. Дакле, штампа нас обавештава да смо ми против њих и против свега тога, али никада не пише да то не треба да радимо. С једне стране, људи кажу да наша економија не би преживела без имигрантске радне снаге, а са друге – десничари кажу: "Избаците их из земље!". Е, зато сам у филму хтео да покажем и да јасно кажем да је све то погрешно и да треба да престанемо тако да радимо, и да треба да се замислимо над присвајачком тржишном економијом у којој цвета експлоатација људи и која производи монструме.

Иако допадљива, сентиментална и немилостива истовремено, и Ваша Енџи постаје монструм произведен од стране друштва?

Да, она би за неко време могла да буде проглашена за бизнисменку године. Све њене одлуке и поступци доводе право у срце нашег друштва и наше економије. Влада је донела и неке законске одредбе о минималној цени рада, али тај закон није имплементиран у пракси. Значи, донели су одредбе за које знају да не могу бити спроведене и за које знају да не смеју да дозволе да буду спроведене, јер би њихово поштовање значило и поскупљења, повећање инфлације а самим тим и владин пад. Они знају да то неће функционисати и хипокризија иде право у срце владе, право у срце друштва.

Каква може да буде будућност тако лицемерног друштва?

Такво је било одувек.

А шта видите на крају овог и оваквог "еволутивног" процеса?

Крај процеса је да ћемо да уништимо планету. Сат нам откуцава.

Став песимисте?

Не, него став неког који види свет око себе.

То што друштво све више огреза у себичлуку, чини Вас очајним?

Чини ме веома забринутим.

Мислите ли да је сада право време за филмове снажног социјалног контекста? Може ли овај Ваш филм ишта променити?

Ако има каквог социјалног контекста у филму и ако напустите биоскоп са каквим питањима у глави, онда сте на неки начин допринели клими мишљења, идејама у ваздуху и озбиљније ћете размислити о свему што се догађа, можда чак и реаговати. Али као неко ко гледа филм, ви нисте у политичкој партији или синдикату, а шта ћете урадити спрам онога што сте видели на платну, ваша је одговорност.

--------------------------------------------------------------------------

Џиновско складиште уместо "радионице света"

 "Бенџамин Дизраели је писао како је Британија била ’радионица света‘. А данас, ако се возите било којим аутопутем и погледате околину, увидећете да земља све више личи на џиновско складиште. Хангар за хангаром, уместо фабрика. Све ово рефлектује структуралне промене у нашем друштву: огроман мануфактуран увоз из Кине и бескрајан увоз хране из целог света, а све произведено и увезено треба негде сместити. Наши супермаркети су чуда од администрације, комуникације, дистрибуције и концентрације моћи, јер цео свет је заједно на једном месту. Да, ми имамо бум-економију, али колико је костију због тога ’сломљено‘, колико радника отпуштено, колико је понижавајуће плаћене радне снаге увезено, колико имиграната уништено? Понекад помислим да је 150 година дуго синдикално организовање, испарило изненада попут облачића дима", каже писац Пол Лаверти, добитник награде за најбољи сценарио на 64. Венецијанском фестивалу.