Јунак у боју, баба на трешњи

Горачићи – Иза Перише Ракићевића (1857–1897) из Губереваца остало је прибележено да је, као лекар народни и главни исцелитељ у Драгачеву, користио мелеме у сагласју са својим добом. Тако је „грозницу лечио бибером тученим с ракијом, кашаљ листом од дреновине, костобољу мезгром од винове лозе и црног трна, срдобољу броћом и катраном, оток ступеним невеновим кореном, главобољу скуваним врбовим грањем с лишћем”.

Мелемџија је један од укупно 267 житеља Горачића, Губереваца и Живице, оновремених и данашњих, који су уврштени у „Биографски лексикон” ова три драгачевска, родственичка села. Књигу је управо објавила Библиотека општине Лучани у Гучи, а њени аутори, чачански књижевници Радован М. Маринковић и његов син Зоран, овим оригиналним начином испричали су потпуну, петовековну повест једне српске тромеђе где данас живи 2.015 душа.

Неки од јунака књиге који су се оименили и заслужили да у њу кроче добили су само неколико редака, док је другима припала и страница, а ретко коме две.

– Величина одредница зависила је превасходно од расположивих података, а личности су биране по значају или каквој занимљивости. Места се нашло и за људе који су по нечему први и последњи, погибалци у ратовима, родоначелници или завршни изданци фамилија, најстарији ђаци и свршени студенти, житељи чудноватих занимања и с бројном децом и дуговеки брђани. Нико није намерно заборављен, само можда нисмо нашли податке – каже Радован М. Маринковић за „Политику”.

Да је уређена по годинама, ова историјска читанка почела би са 1476, из које потиче први помен речених села у писаним документима, катастарским пописима турским. Тада је у Губеревцима описан неки теклић Вукач а у Горачићима Рахој, једнак са њим по занату, дакле – гласници у влашкој заједници. Турке је из овог краја, каже даље лексикон, године 1804. протерао Новак Бошковић Петковић, хајдучки харамбаша и Карађорђев војвода из Горачића, којег су због ниског раста звали и Новачић. Али, срце у њега бејаше велико, све до погибије у Делиграду, па је и у десетерац ушао: „Турака се Новак не бојаше, па га зато Турци исекоше, на Јасици са двеста јунака, пет хиљада дочека Турака...”

Јуначку славу стекао је и Будимир Давидовић (1890–1980), један од највећих подвижника српских у Првом светском рату. На фронту је пресекао жицу, ушао сам на бугарски положај, ухватио њиховог стражара и живог га донео у своју чету. Само из Губереваца, у Великом рату погинула су чак 123 мештанина, а срећу у разним војскама, пре или касније, искушали су и Драгутин Драго Главоњић (1911–1988), једини Горачанац који је био борац Црвене армије, Никола Ника Љ. Јеринић (1903–1943), једини из три села којем је у споменик уклесано да су га убили комунисти, и Драган Јечменић из Губереваца (1911–1943), једини који је проглашен за народног хероја.

Проницљивим брђанима, сведочи даље ова књига, школе и занати ишли су од руку. Лекар Иван Лазаревић (1854–1912), родом из Губереваца, први је завичајац са завршеном Великом школом, што се данас једначи с факултетом. Љубисав Јањић (1893–1969) је први Горачанац бојаџија с мајсторским писмом, а презимењак му Спасоје (1890–1947), бравар и лимар, бејаше претеча овдашњих печалбара. Занат је завршио у Берну, па радио у Будимпешти, Бечу и Братислави и успут говорио немачки, мађарски и енглески.

Богосав Бодић (1890–1945) из Горачића саградио је 1930. године хотел „Палас” у центру Ужица, Јован Кривача (1824–1863), као трговац у Чачку, за живота је стекао имовину од 500 дуката, а каменописац из Губереваца Милош Ковачевић (1835–1863) остао је упамћен као „ненадмашни мајстор у урезивању подоста слова у епитафе”.

Горачићи, црква Пресвете Богородице из 1807.

Максим Николић из Горачића (1823–1885) никад није ишао у школу, већ је са девет година кренуо право на занат па у трговину. Куповао је од сељака меку ракију до 10 гради, препекао би је и продавао као „максовачу” хотелима у Београду, где је постала „омиљено пиће књижевника Милована Глишића, Јанка Веселиновића, Војислава Илића и Радоја Домановића”.

И, напослетку, занимљивост какве ваљда нигде није било. Стаменка Богетић (1867–1956) из Губереваца последњих 30 година живела је сама као удовица на два хектара земље, у веку се није сликала ни била болесна, ни имала какву легитимацију. Подаци о годинама рођења и смрти унети су у протокол умрлих по сећању својте, мада је она пред крај живота причала да има 107 година. Било како било, у „Лексикону” стоји да је „Чачански глас” пред крај њена века објавио овакву вест: „Унук је дошао да посети Стаменку и, пошто је не затече, крете да је дозива, мислећи да је негде у близини. Запрепастио се кад му се баба одазвала с неке трешње високе десет метара.”

Кошаркаш гаји јабуке

Данас је Родољуб Поповић (1951) из Горачића са својим предузећем „Атеник комерц” у Чачку међу десет водећих у Србији у области црне металургије, док бивши професионални кошаркаш Борца и ФМП-а Драган Басарић (1975), у завичају гаји јабучњак са 11.500 стабала. Бранко Јоровић (1981) из Живице једини је кошаркашки репрезентативац из ова три села, трубач Десимир Перишић (1919–1983) из Горачића једини је Драгачевац који је победио на Сабору у Гучи, док је певач из тог места Раде Јоровић (1953) у дискографији познат по народњачком хиту „Село моје лепше од Париза”, који полако постаје класика.