С камером кроз потопљени град

Обреновац, 16. мај 2014. године. Страховита киша не престаје да пада. Колубара се излила из препуног корита и продрла у град. У стану на шестом спрату Предраг Вукосављевић, некада новинар локалне радио-станице, сада власник продукцијске куће, седи са троје пријатеља који су се код њега склонили из својих домова који су већ опкољени водом. Ускоро ће, свесни су они, и Вукосављевићева зграда бити окружена. Уместо да скупљају најнужније ствари и траже чамац који ће их превести на суво, они одлучују да упрте камере и сниме град који ће до сутрадан бити потпуно потопљен.

Премијера филма „Обреновац 1003”, насталог од тих снимака, одржаће се 11. септембра у Дому омладине. Чудо је да је ишта од материјала преживело док није стигло до монтажне собе.

– Кад смо напустили мој стан, запутили смо се ка обреновачком мосту, на излазу из града. Одатле нису хтели да нас пусте натраг, али смо успели да прођемо барикаде показујући новинарске легитимације. Жандармерија нас је возила донекле, а потом смо остали препуштени себи. Пешке смо наставили, кроз воду, са камерама, стативом и расветом. Носили смо и беспилотну летелицу са камером, коју смо лансирали како бисмо добили и снимке из ваздуха. Није много прошло пре него што смо били потпуно мокри и изнурени. У тим тренуцима, ко зна зашто, не мислите о опасности. Тек касније сам схватио како смо, на пример, стајали на мосту док су сви око нас панично викали да ће га вода однети сваког тренутка. Али, наставили смо да снимамо и залазимо где год је било могуће, колико год призор био застрашујућ – сећа се Вукосављевић.

Кад су увече остали без снаге, он и његови пријатељи су се вратили у стан на шестом спрату. Са балкона су гледали како људи бацају петарде да би сигнализирали спасиоцима где се налазе. Сан их је оборио на неколико сати, а онда су признали себи да се даље не може. Батерије на камерама биле су празне, а вода је гутала Обреновац. Тог јутра је цела земља стрепела од катастрофе која би настала да је бујица пробила и у термоелектрану. Вукосављевић и пријатељи су најзад одлучили да се евакуишу. Неколико дана касније вратили су се у разорени град.

– Било је језиво. Вода на све стране, непоновљив смрад, блато, једва иједан човек осим полицајаца и војника, очајници и повређени. Разговарали смо са многима од њих, око 30 је ушло у филм. Ово је, пре свега, прича о људима, а не документарни хорор филм, нити доказ за политичку расправу о томе да ли је Обреновац жртвован или не – каже Вукосављевић.

В. В.