Жодоровски и метабаронисање

Бреди: (...) Шта Вам то стрипови могу понудити –- што филм не може?
Жодоровски: Јабука је једнако вредна колико и крушка.

Каста метабарона је један од оних конвоја (добро написаних и боље нацртаних) стрип-томова, који чине част и продужавају живот жанра тзв. space-opere, и изнова је (кроз сваки медиј) дефинишу – духовитошћу, разуђеношћу, живописношћу локација и ликова у огромним временским и просторним распонима, и, наравно, врло француским спојем хероизма и интригантне мелодраме.

То су универзални квалитети стрип серијала Касте. Иако се он, у оквиру култног серијала Инкал, стварао од 1981. до 2003, када је окончан.

Особеност Касте је – Жодоровски (пре доста година, долазећи са француског говорног подручја, Ходоровски нам је стигао као Жодоровски).

Јер, Жодоровски је човек-енигма. Већ листа занимања му је импресивна: глумац и пантомимичар, писац драма и сценарија за стрип и филм, редитељ, композитор, продуцент, психотерапеут, таротолог и окултист, или како се то данас зове – New аge спиритуалиста.

Рођен пре 78 година у Чилеу, у породици Ашкенази Јевреја (Урош Смиљанић ће нам, у корисном поговору Касте, објаснити како је мајка Жодоровског плод козачког силовања одеске Јеврејке), примио је држављанство сваке земље у којој је стигао да изује ципеле, изневеравајући одмах и њих речима: "Ја немам националност. Моја земља су моје ципеле." Та изјава је, вероватно, требало да нас увери у његов анархизам, али открива само известан фетишизам према обући. Од половине шездесетих, у Паризу је учио пантомиму код Марсоа, наводно снимио, сада изгубљен, филм "Одсечена глава", радио са Морисом Шевалијеом и васкрсавао надреализам са Топором и Арабалом, са којима је зачео и "Панични покрет", посвећен богу Пану, у чију је славу написао, као члан групе, више књига и драма. Седамдесетих је режирао у авангардном театру у Паризу и Мексико Ситију, снимио у Мексику контроверзне филмове Fando y Lis (1967, по Арабалу), El Topo ( Кртица, 1970), Света планина (1973), које га етаблирају као култног синеасту, који "своје филмове прави сам", будући да их режира, пише сценарио и музику, глуми, итд. Чак и његови неуспеси постају славни: финансијска пропаст колосалне екранизације Дина (1975, по Френку Херберту), са Орсоном Велсом, Салвадором Далијем, Гигером, О′ Беноном, Жироом и  групом "Пинк Флојд", као проклетство, скршила се о леђа Дејвида Линча. Филм Кљова (1979.) је оправдано заборављен, а од деведесетих, са Мебијусом (Жироом) и другима почиње рад на бројним стриповима. 1989. режира Свету крв, а 1990. Дугиног лопова, са Шарифом и О′ Тулом, којег се аутор, с правом, одриче. Затим, графички романи, рецимо, забавна Лудача светог Срца, са Мебијусом, и готово сјајан Син пиштоља са Бесом, враћају нас његовој старој, нескривеној, месијанској оријентацији.

Наводно, он спрема наставак свог најбољег филма, Синове Кртице, и бави се својом "психотерапијом" – психомагијом. Смиљанић нас у поговору Касти уверава да Жодоровски "једино није приповедач", већ "митолог", али биће пре да се ради о митоман(ијак)у. Он је човек-прича, можда занимљивија од мастила свих осталих прича које око себе, као октопод, испушта. Као психотерапеут-чаробњак, он мора да тврди да све (пацијентове – а читав XX век и његов New аge прирепак су – тај пацијент) приче потичу из истог (митског) "језгра", чије зрачење оправдава пацијентову болест. Сваки мудар јунгијанац то ради, јер зна да је креативност лековита, а одрицање од стварања води у лудило. Али Жодоровског, као лик психомага, створио је он сам, писац. Како да писцу верујемо да је више ишта друго? Осим маштовити писац? Уосталом, не треба заборавити да Жодоровски своје биографске магле плете као холивудска пропагандна одељења и агенти глумица у доба немог филма: сензације су оно што продаје робу.

Додуше, Жодоровски нема избора, већ само порекло "лутајућег Јеврејина" упућује нас на историјске и естетичке корене жодоверзума.

Спој анархије и мистичке, православне теологије Достојевског (али и Казанцакиса) преко анархистичког, хаотичног, аристократско мономанијачког убиства бога Ничеа... уз модерну европску литературу и филозофију, социјалистичку/комунистичку револуцију и анархистичке покрете, својим походом на Јужну Америку, резултира "магијским реализмом" Борхеса, Фуентеса, Кортазара... Окултни, мистички, увек на свој начин анархистички, светионици Кроулија, Гурђејева, Штајнера, ОТО-а, Златне зоре, психоделија хипија (и Хопија), велика парада астрологије, алхемије, спиритизма, источњачких гуруа и етно-ревамп вештаца и шамана, као и потпуна (анархична) слобода европских уметничких праваца, попут надреализма – сви они граде шарену хипнотичку вртешку-калеидоскоп, који не може не погодити Жодоровског у центар срца/тарот-карте, која му је и визит-карта, у Луду. Инкалов лик DiFool то и не крије. И цео Свет, Свемир тада се извуче из бочице мастила.

(Aко је потребно, то ће се постићи стварањем нових митова, или, у међувремену, причањем занимљивих прича као што су Касте метабарона. )