Пешчаник као визуелна фуга

Говорећи о свом роману "Пешчаник" (у интервјуу који је 1973. са њим радио Видан Арсенијевић) Данило Киш сложио се са тврдњом сарајевског критичара Твртка Куленовића да су у овој књизи у толикој мери коришћени визуелни, филмски и сликарски приступи да она напросто не оставља могућност да се преточи у друге медије. Киш додаје да би се по роману "Башта, пепео" можда могао направити филм, налик Трифоовом "400 удараца", али да он сигурно није тај који се усуђује да пише сценарио према сопственим књигама.

Играни филм Саболча Толнаија, снимљен у српско-мађарској копродукцији, рађен је пре свега по мотивима  "Пешчаника", али и других Кишових прозних остварења, као и по мотивима његове биографије (о којој говоре пишчеви интервјуи, текстови сакупљени у постхумно објављеној књизи "Складиште" и Кишова, нажалост, само започета књига "Живот, литература"). Мозаичка структура филма – која нам уместо класичне нарације и хронологије догађаја, нуди прегршт истргнутих фрагмената са различитим протагонистима, и у измешаним временским контекстима – условљава његову наглашену херметичност и артифицијелност. Тешко да радњу Толнаијевог "Пешчаника" могу разумети они који не познају прозно дело Данила Киша, као и појединости његовог живота. Може се рећи да је ова околност уједно и главна мана филма. Са друге стране  Толнаијево остварење представљаће прави доживљај за оне који су упућени у митологију Кишовог "Породичног циркуса" (трилогије коју, заједно са "Пешчаником", чине "Башта, пепео" и збирка прича "Рани јади"). Наравно, под условом да у филму не траже конвенционалну адаптацију литературе, него превођење Кишових опсесивних мотива у визуелну фугу једне посве оригиналне редитељске личности.

Кохерентност и јединство Толнаијевог филма намеће се посредним путем, кроз прожимање судбина тројице главних јунака и понављање основног питања које их раздире, питања смрти. Дечака Андреаса Сама (Давид Војнић Хајдук), његовог оца Едуарда Сама (Слободан Ћустић) и писца (Небојша Дугалић) који лута у потрази за несталим оцем, као и за траговима властитог дечаштва – можемо тумачити и као инкарнације једне исте човекове жудње, присутне још од "Епа о Гилгамешу", да се смрт победи и превлада. У филмском калеидоскопу "Пешчаника" препознајемо мотиве лирски интонираних прича из збирке "Рани јади" ("Улица дивљих кестенова", "Игра", "Погром", "Мачке"); потом лик мајке (Јасна Жалица) и њено приповедање о црногорским прецима и јунацима из романа "Башта, пепео". Ту су и аутобиографски мотиви из "Складишта" који се крећу у распону од гротескног (сусрет са Миром Траиловић и Фернандом Арабалом у Атељеу 212 из текста "Прелудиј за лудницу" па до узвишеног (призор "осећања вечности" на путу изнад Котора, у сусрету ваздуха, земље и воде, из кратке прозе "А и Б: The magical place").

Па ипак, сама срж Толнаијевог филма креирана је на мотивима и поступцима из романа "Пешчаник". Ту подразумевамо пре свега Испитивање сведока и Истражни поступак – књижевну технику, преузету из Џојсовог "Уликса", коју Киш на мајсторски начин користи у описивању предметности једног ишчезлог света. У есејима и интервјуима он наглашава како управо предметност чини добру литературу – и овај поетички став наћи ће свој еквивалент у Толнаијевом редитељском поступку. Његова камера (фасцинантна црно-бела фотографија Ђерђели Похарнока) оријентисана је с једне стране ка конкретном, ка самим предметима у којима се одражава атмосфера и људска драма "Пешчаника". Са друге стране, аутор је окренут ка свим оним помереним, искошеним, гротескним и застрашујућим елементима који обликују свет (и свест) Едуарда Сама. (Запажамо овде и Толнаијеву блискост са једним од последњих представника чистог арт-филма, мађарским редитељем Бела Таром.) Интересовање аутора за необичну стварност отвара нам ону незаобилазну димензију Кишовог главног јунака – његово луцидно растројство, његово лудило пророштва и свезнања у сусрету са светом који се урушава и нестаје у историјској катаклизми.

Упркос поштовању и доследном коришћењу књижевног предлошка, нужно је оставити га у једном тренутку по страни и препустити се фотографији и укупном штимунгу овог филма. Са веома мало дијалога и готово лишен свега литерарног, Толнаијев "Пешчаник" успева да преведе реквизитариј Кишове породичне митологије у језик визуелног и филмског изражавања. Тако, градећи властити, синематички свет, аутор на известан начин оспорава пишчеву тврдњу из интервјуа о немогућности адаптације "Пешчаника". На крају крајева, адаптацији великог писца какав је Киш може се на прави начин приступити једино уз помоћ "стваралачке издаје"; једино она удахњује класичном делу нов живот и нова значења. ("Стваралачка издаја" била је својевремено и незаборавна представа Љубише Ристића "Миса у А-молу" у којој је свет "Гробнице за Бориса Давидовича" преточен у десетак готово симултаних позорница на којима су се призори смењивали филмском брзином.)