Привремено повремени људи

„Радим четири године непрекидно, пуно радно време код истог послодавца, потписујући уговоре о привремено повременим пословима у временском трајању од три до пет месеци. За ове четири године рада нисам имала право на годишњи одмор, боловање, слободан дан. Већи део фирме, тачније 80 одсто, чине радници на ПП уговорима, а не примају нас на одређено нити у стални радни однос.”

„Поштовани, радим у једној великој домаћој компанији већ три и по године преко уговора о привременим и повременим пословима. За тај временски период потписао сам десет оваквих уговора на различите временске периоде од два до шест месеци. Сваки следећи уговор почиње одмах након истека претходног... Мој лични доходак је дупло мањи од колега са истим описом посла али са уговором на неодређено време”.

Када је, пре око месец дана, доношен нови закон о раду радници који раде преко ПП уговора нису били главна тема. Главне промене су се односиле на рачунање минулог рада и отпремнине – и једно и друго се сада одређује према времену проведеном код последњег послодавца. Горњи описи радне ситуације људи који су запослени на ПП уговор узети су са познатог домаћег сајта за запошљавање. Услови које они описују нису били у складу ни са претходним законом. Како кажу на истом сајту, запослени на овај начин могу радити на пословима који трају највише 120 радних дана у години (мање од половине године), а из разговора се може сазнати да је и остало тачно: нема боловања, плаћеног годишњег, слободних дана или дана за бригу о деци. А радите годинама.

Све нам то говори да је слика коју имамо о радним односима у Србији веома мутна и некомплетна. Формална и неформална правила се ту драстично разликују. Ми знамо да тренутно има око 1.700.000 запослених, али не знамо њихов формални статус. Да ли је тачно да у многим фирмама већи део „људских ресурса” чине запослени преко ПП уговора или уговора о делу, омладинских задруга и на сличне начине, што су све облици запошљавања који се не сматрају радним односом? Очигледно је да нам је у време веће флексибилности рада, outsourcingа, рада на лизинг и различитих агенција за запошљавање потребна и другачија врста статистике. А не видим ни зашто не би постојала законска обавеза да сва предузећа и установе на јавно доступном месту имају податке о облицима запошљавања у њима.

Оно што је на мене оставило највећи утисак је разлика у платама. Вероватно на потпуно легалан начин, радник који је запослен преко ПП уговора може имати и до три пута мању плату од радника који ради исти посао, али је у радном односу. Једини његов грех је у томе што је запослен у друго време и по другом систему. Тај други систем је толико другачији да је ова разлика сасвим неприметна за друштво и о њој нико не говори. Тако смо дошли у ситуацију да док покушавамо да исправимо неправду мањих зарада коју остварују жене када раде исте послове као и мушкарци, потпуно изван наше пажње остаје неправда да жене и мушкарци, који су имали само тај пех да су запослени касније, могу да раде исти посао за три пута мању плату, а да се то сматра сасвим нормалним.

Промене које се тренутно изводе у сфери радних односа наводно воде ка већем запошљавању и већој „конкурентности” домаће привреде. Допустимо да тренутно нико не зна да ли ће тако и бити. Али, да бисмо уопште могли да пратимо да ли флексибилност даје резултате, морамо имати прецизне статистике о новим облицима рада. Шта ако је све што ћемо од флексибилности добити буде могућност да, постепено, већина запослених дође у ситуацију људи које смо цитирали на почетку? Они су сада привремено-повремени људи – с мањим платама, без боловања, стажа и одмора – док смо ми можда у бољој ситуацији.

Ипак, ако их будемо и даље гурали под тепих нужних реформи, конкурентности и флексибилности можда ћемо сви заједно изгубити могућност да бар повремено и привремено будемо људи.

Уредник сајта filozofijainfo.com