Позивари безнађа

Лондон, 29. април 1992.
Франсис Бејкон, неоспорно највећи британски сликар 20. века, умро је данас, у 82. години, док се налазио на одмору у Шпанији. То ми мукло саопштава Вера (Вера Благојевић, супруга П. У. пр. ред). Нема више њеног "Чудовишта".

(Боравећи у Лондону прошле године, у Летњој школи језика, Павле (Павле Поповић, син П. У. пр. ред.) Вери је набавио луксузну Бејконову монографију). Често је загњурена у њу анализирала слике. Чудио сам се: откуд та привлачност. Као да је њено крхко тело из најужаснијих слика, рашчеречених тела и пламтећих боја, црпло тајну енергију и тако одржавало њено биће снажним и нормалним.

Око нас је био хаос. Павла и његове другове су сваке ноћи јурили позивари да их одведу у рат, у идентично безнађе Бејконових слика. Као приказе су ходали ноћу по ходницима, звонили и лупали на вратима. Више није ишао на предавања, дигао је руке од испита на Археологији. А његов пријатељ, Власто Судар, младић избегао из Сарајева (кога је Павле и упознао у Летњој школи језика у Лондону), био је наш гост. Тајно су се договорили са Вером да "запале на пар месеци" у Лондон код познаника Дејвида, док се овде СВЕ не смири. Слутили смо: Власто је гост без повратне карте за Сарајево.

Београд, 13. мај 1992.
Састанак са Бором Радовићем (касније дошла Алма Миџић) у баштици "Палилулске касине".

Причамо о поезији, а потом неизбежно долази на ред данашња немила ситуација.

"Ето, синоћ на телевизији, гледам опет људске главе, разбијене, расцепљене, унакажене, и то у гро-плану, и ту сада више нема никакве самообмане, никакве варљиве сцене, већ је то нешто стварно, крваво и нешто заиста последње, иза чега је само чист мрак. Налазимо се усред пакла."

Затим се слажемо да је и овде, у Београду, у Србији, где привидно влада некакав мир, и споља се ништа не види, завладала – анархија, хаос. Схвата моју забринутост да Павла не покупе и одведу у непознато. На растанку се дуго поздрављамо као да и сами одлазимо у мрак, у амбис.

Београд, 28. мај 1992.
ГОДО КАО – ПРОТЕСТ

Пред саму премијеру Годоа и свечаног отварања обновљене зграде АТЕЉЕА 212, ансамбл Годоа, потресен масакром цивила у Сарајеву, упутио је Управи АТЕЉЕА 212 писмо – заправо молбу за извесно одлагање представе.

Текст читавог писма:
УПРАВИ АТЕЉЕА 212
Извођењем представе Чекајући Годоа отпочео је живот

АТЕЉЕА 212; били смо родитељи те сцене; после 36 година учињена нам је част да истом представом отворимо нову зграду АТЕЉЕА 212; осећамо понос због тог поверења; утолико већи што смо доживели да на крају каријере дефинитивно тријумфујемо.

Али то је само половина истине; друга половина је грађански рат у нашој земљи, овог тренутка у Босни и Херцеговини, који нам је донео неспокојство, бригу и мрачну слутњу; обновљени разговори о решењу проблема у Лисабону и посредство Русије, најзад споразум о прекиду борби, донели су нам извесно смирење и наду да можемо поново извести Годоа, који је све време делио нашу судбину.

Усред те обновљене наде, у среду, 27. маја, помућена, злочиначка свест, које смо се све време прибојавали, остварила је несхватљив масакр у Сарајеву; 20 невиних људи је погинуло, а 70 је унакажено, док су изгладнели стајали у реду за хлеб, верујући, као и ми, да су топови бар за тренутак умукли; дуге, широке, унакрсне траке крви на сарајевском плочнику испред пекаре бациле су нас у очајање; престали смо да мислимо о нашем послу; суочени смо са најстрашнијом истином – безвредношћу људског живота; пред том чињеницом више ништа нема смисла; наша представа најмање.

Годо се дуго одржавао на сцени; сада више не постоји; они који су га изводили нису више способни за то; можда више никад.

Молимо Управу АТЕЉЕА 212, позоришне сцене чији смо оснивачи, да прогласи једнонедељну жалост; не може се прослављати и одржавати свечаност док стојимо у крви; док она удара у ноздрве; дајте нам то време да се приберемо; да покушамо да наставимо; да уметност, као толико пута досад, покрене живот у нама и око нас.

Василије Поповић, Раде Марковић, Љуба Тадић, Мића Томић, Бата Паскаљевић и Растислав Јовић.

Београд, 29. мај 1992.
Управа Атељеа 212 дала је за штампу скраћену верзију Писма Ансамбла Годоа за јавност: Од 29. маја померене су представе на за 2. 3. и 4. јун.

Београд, 1. јун 1992.
ГОДО, КРАЈ

Чекајући Годоа дефинитивно неће отворити нову зграду АТЕЉЕА 212,  јер је Љуба Тадић, НАВОДНО због болести (висок шећер), отказао СВЕ представе.

Драшковић је позвао мене и предложио да у име ансамбла напишем да Годо неће бити изведен због болести Љубе Тадића. Како сам о Љубиној болести први пут чуо од њега, а не од Љубе, изразио сам сумњу.

Позвао сам Љубу. Реаговао је плаховито: сазнао је да је неко из Атељеа био ЛИЧНО код Слободана Милошевића да му уручи свечане позивнице за отварање Атељеа. Резигнирано, са огорчењем, додао је: "Ма ти немаш појма. Они су хтели да нас "продају".

 "Сада је све завршено, драги мој пријатељу. ’Годо’ је мртав! А да се то којим случајем догодило, и да је у публици седео Милошевић са свитом, ми бисмо после дизања завесе отишли са позорнице! Па нека Муци игра

Зове Мића Томић, такође, пун гнева, по истом питању позивања Слободана Милошевића на свечано отварање и нашу представу. Мисли да је то све страшна обмана, смишљено, каже: "Да нас понизе!"

Потом Бата Паскаљевић: "Забезекнут сам!" – рекао је.

Једино ми Раде Марковић, господски, отмено, како то већ он уме, кроз смех саопштава: "Нећемо им д а т и Годоа! ′′ Али и његов смех је горак.

Београд, 2. јун 1992.
НОВИ ГОДО У РАТНИМ УНИФОРМАМА

Пошто је заувек отказана НАША представа, на отварању обновљеног АТЕЉЕА, 2. јуна, биће одиграна представа Годоа коју су спремили студенти глуме класе Боре Драшковића Позоришне Академије из Новог Сада.

На отварање Атељеа су пошли Павле, његов Сарајлија Власто Судар, а са Вером, нова девојка Вука Крњевића, Сарајка (избеглица), прозрачна и врло лепа, одлична глумица Љиљана Ђурић.

Вера је са младићима око поноћи банула у стан, ударајући вратима и стежући вилице, како би задржала свој бес и гушећи бујицу речи.

"Тај Боро Драшковић је своју класу, новосадске студенте, оденуо у камуфлажне војне униформе, дао им оружје у руке... "

"Преко Бекета позива у рат! Он хоће крв, убијање, и да све те момке, и девојке ’угура’ у Бејконове слике..."

"Па зашто сам не оде у Сарајево, он је Сарајлија! Зашто одмах не узме митраљез! Не! Он дипломце производи у ратнике, у убице! И то преко Бекета! Зар је он је професор? Он је један идиот!"

Ишла је по кући као лавица. Павле и Власто су је унезверено гледали. Павле каже да је до лифта све било у реду. Само је ћутала. А на вратима, када ме је угледала, провалило је из ње.

Њих двојица то исто мисле. Одобравали су јој. Били су поражени, видело се то по Властином белом лицу.

Загрлио сам је. Спустила је главу на моје груди. Тихо и дуго је јецала као уцвељено дете. Као и Љуба Тадић и она је испрекидано понављала: "Годо је мртав!"

Ја сам то знао одавно.

Оне ноћи, 12. децембра, 1956. после величанствене премијере на новој сцени Атељеа 212, у згради "Борбе", за мене је Годо био рођен. И био мртав.

ДВА РУКСАКА
За тренутак сам размишљао о Вериној навали беса. Да ли је онако вешто, како је то већ знала, "каналисала" своје емоције на Годоа, а посреди је био сасвим други, скривени бол. Не, знао сам, није ништа друго: био је у питању крах

Потом, целу ноћ не спавамо. Ходамо по стану као сенке. Тихо говоримо.

Момци, Павле и Власто пакују своју ствари у руксаке. Помажем им и кажем да забораве Годоа. Сада их чека ЊИХОВА ЛИЧНА неизвесност. Ујутру путују за Лондон. На постељи пребачена спремна два нова блејзера, две пуплинске кошуље и кравате. Вера наглашава да само као елегантни џентлмени могу да "ушетају" у Лондон.

Узалуд окрећемо телефон и позивамо Властину мајку. Али Сарајево ћути.

Да ли је Вера срећна што одлазе? Пред зору видим њено велико зелено око које блиста, али не разазнајем да ли је то радост или се сливају сузе. Само чујем како енергично говори себи у недра: "Само да оду! Само да одлете из овог живота умотаног у крваве камуфлажне униформе!"