„Боже правде” на енглеском језику

Марко Шелић, познатији као Марчело, за непуних месец дана објавиће „књигоалбум” – књигу са диском, под називом „Напет шоу”. Осим текстова свих песама, ово издање садржаће и фотографије рада на албуму и књизи, као и ауторске есеје који шире слику о песмама и дискутују о темама „Напетог шоуа”. На овом делу радило је много људи, у покушају да проникну у свакодневицу, и, како каже аутор, одговоре на питање: зашто живимо напет шоу?

Због чега „књигоалбум”?

Можда термин није најсрећнији, али је тачан. Људи различитих професија и различитих година полемисали су домаће овде и сада, али и стваралаштво и актуелне проблеме са којима се оно сусреће. Јесте и политички ангажовано, али не и политички пристрасно. Цело то политичко и естрадно – што је једно исто – нимало ми се не допада. Књига коментарише како смо дошли ту где јесмо и шта нас очекује. „Напет шоу” – наслов и то „шоу” – алудирају на ријалити простор, али за разлику од емисија тог типа не служи за одвлачење пажње од стварности, већ да је прикаже каква јесте, као да за слоган има Љермонтовљеву реченицу из предговора „Јунаку нашег доба”: „Потребни су горчи лекови”.

Који су то горчи лекови?

Ангажовано стваралаштво било је и остало оклеветано да се бави дијагностиковањем, а не лековима. Да не нуди решења. Постоји, ипак, и мишљење да је добра дијагноза и нека врста лека. „Напет шоу” покушава да буде мозаично огледало тренутка, и личног, и друштвеног.

Која су решења?

Верујем да је функционална неписменост срж проблема. Неће свака невоља нестати култивисањем, наравно, али када би култура и образовање дошли на прво место као суштинско улагање у будућност, то би, ипак верујем, био корак ка бољем. Ниједна власт, ни ова, ни она пре, не би се обраћала грађанима овако да нису функционално или буквално неписмени. Можда је и то тек утопија. Свакако сам склонији вери у спасење човека него вери у спасење човечанства.

У једној од песама са новог албума – „20.000” постављате питање чему фамозна нова радна места ако то заправо значи да ће још већи број људи него сада радити за плату од двадесетак хиљада динара, и приде бити натеран да се осећа повлашћено што уопште има посао?

Управо тако. И сада, и под претходном влашћу, толико је незапослених да човек треба да вришти од среће чим се домогне каквог-таквог ухлебљења. Нова радна места, која су обећана од стране, ама баш, свих опција, представљају, дакле, подлу подвалу и замену теза, јер се не каже да се мисли на послове плаћене 20.000 динара месечно. Зато сам за епилог песме узео завршницу представе „Случајеви: Lost in Serbia” мог пријатеља Кокана Младеновића: клинци саопштавају своје нове, иностране адресе, а затим отпевају „Боже правде” на енглеском. Бојим се да је то једино што ће остати.

Која је порука песме „20.000”?

Песма и њен епилог нису савет, већ констатација. Волео бих да ти клинци остану овде, али немам права да им то саветујем. Нисам срећан што је тако, не играм против сопственог тима. Али јасно је: већ деценијама се дешава штафетна предаја наде новим генерацијама. И оде живот. Можеш нечему да даш десет година, и двадесет, али... Песма „Шанкеру”, која и отвара албум, говори баш о том расцепу који ти се деси када напуниш 30 година: са 20 дајеш времена и себи и свету, са 30 се судариш са хоризонтом очекивања. Сви се претварамо у сагореле људе, који не да неће, већ не могу.

Која је идеја целе ове приче?

Постоје у вези са ангажованим стваралаштвом две врсте умишљаја. Први је да ће уметност спасти свет, што се никада није десило. Друга је да је ангажовано стваралаштво велики нерад. Често видим коментар: „Буди ти бољи премијер, ако можеш!” Медиокритетна мисао. Замислите да вам дође електричар, не успе да обави поправку, баци алат и каже вам: „Па што ти не поправиш, кад ми налазиш мане?” Тобоже тако гласи проблем: не што он не зна свој посао, него што ти не знаш његов посао. Међутим, на том се софизму заправо базира план и програм свих домаћих политичких партија.

Напетост је, премда нездрава, код нас ипак најздравија

Шта даље?
То баш и није питање за ствараоце, има људи који примају дебеле плате да смисле шта даље. Књига заступа тезу да су нада и очај направљени од исте супстанце, да су то два краја истог штапа. Почиње дефиницијом речи напетост преузетом из „Речника страха” Љубомира Ерића: тамо се каже да је реч о стању појачане анксиозности и ирационалног страха и стрепње. Моја „интервенција” је да домаћи читалац ирационално замени речју реално. У закључку се долази до тога да је напетост, премда нездрава, код нас ипак најздравија, јер не подразумева ни залуђивање надом, ни потонуће у очај.

Давид Албахари и Кокан Младеновић међу ауторима текстова „Напет шоуа”

У књизи „Напет шоу” поред Марка Шелића, аутори текстова су и редитељ Кокан Младеновић, писци Давид Албахари, Михајло Пантић, и Павле Зелић, афористичар Далибор Ђорђевић, рок енциклопедиста Петар Јањатовић, колумниста Дража Петровић, дугогодишњи активиста у програмима изградње мира у региону бивше СФРЈ Милан Цолић, психолог и психотерапеут Владан Беара и координаторка организације АСТРА Елена Крсмановић.