Фестивали ми данас нису потребни

Лесковац – Стицајем околности, у истој сали у којој је пре више од 20 година у Лесковцу гостовао њен супруг Карло Метикош, у понедељак концерт је одржала славна хрватска и југословенска певачица Јосипа Лисац. Певала је на позив организатора Међународног филмског фестивала „Лајф”, посвећеног редитељима са простора бивше Југославије.

Свестрана уметница дошла је у Лесковац, без обзира на то што и после 53 године колико траје њена каријера (ако се за почетак подразумева 1961. када је почела да пева у дечјем хору), има пуне руке посла. Само током овог лета, рецимо, певала је у Новом Месту, Опатији, Макарској, Котору, Дубровнику, Супетру, Малом Лошињу..., а чекају је концерти у Амстердаму 21. септембра и шест дана касније у Сарајеву.

Ово је било њено друго гостовање у Лесковцу, мада, како је Јосипа Лисац признала, никако „не може дозвати у сећање” њен први наступ у граду роштиља. Подсетимо, било је то пре распада СФРЈ, када је певала у Хали спортова у Лесковцу.

У паузи пробе пред наступ у лесковачком клубу „Сафир” издвојила је и неколико минута за сусрет са новинарима. На питање како толико дуго истрајава у разним жарновима музике, а огледала се и на филму и на позоришним даскама, одговорила је:

– Све скупа је музика. Музика је мој живот и моја страст. Кроз љубав према музици могу да се уверим колико је снажна моја музикалност и како могу да продрем у све те музичке изражаје.

Додала је да се музичка продукција на просторима бивше Југославије мењала, да постоје људи који и сада, као и некада, раде квалитетно, али да се данас то ради чисто продукцијски.

– Ипак, другачије се радило некада, када смо били у заједници – рекла је певачица.

На питање шта данас најчешће пева, одговорила је:

– Све певам, оно што је познато. Увек доносим све оно што имам и што делим, све оно што сам радила од своје 18. године у бившој Југославији, где сам развијала своју каријеру која је позната. Гостујући у Београду, Новом Саду, Суботици, Нишу... напросто понудим песме и видим да су добро примљене.

Јосипа Лисац се дотакла и музичких фестивала који су јој, како је истакла, у почетку значили, али јој више нису занимљиви.

– Фестивали су ми били занимљиви у почетку моје каријере, али после не. Имала сам 18, 19, 20 година када су фестивали могли нешто да ми пруже. Ипак, то је групно такмичење, ту је много музичара различитих профила. Доминирала је забавна музика, а ја сам хтела мало да одем у рок, поп, џез сфере, у крајњој линији у етно, у традиционалну народну песму из сваког краја. Фестивали могу да послуже само да се маркетиншки појавите, али они ми данас нису потребни.

За своју музику и поруке које њом шаље певачица је рекла да свако добије ону поруку која га занима, ако жели нешто да такне, додирне, да препозна неке тренутке свог живота, можда неке речи или тонове.

– Ја увек имам неку музичку мисију, да дођем и да пружим нешто што је начињено, што се родило, што живи. Драго ми је да моје песме живе и данас, а „родиле” су се пре 40 година. Прошле године је било 40 година од изласка албума „Дневник једне љубави”. То је раритет, егземплар, да се слави годишњица једног дела. Људи обично славе своје рођендане, славе, годишњице рада, а ја сам, захваљујући свом менаџмент тиму, прославила дело које је настао пре 40 година – закључила је Јосипа Лисац.