До медаље и славе – 40 минута

Од нашег специјалног извештача

Мадрид.- Србија је на импозантан начин дошла до полуфинала Светског купа у Шпанији. Не памтимо када је нека селекција, изузимајући америчке „дрим тимове“ у осмини финала и четвртфиналу направила кош разлику 50 и то против изузетно јаких, чак фаворизованих противника. После свих недаћа у припремама, отказа, повреда и резултата у Гранади, пласман међу четири најбоље селекције на свету, вредан је поштовања, али  и шансе да се оде и корак даље. Од 2002, нисмо освојили медаљу на „мундобаскету“, али ни играли лепшу кошарку. Победа против Француза дала би могућност нашим момцима да освојено сребро у недељу трампе за злато, вероватно против Американаца. Али, о томе нема смисла у овом тренутку ни маштати.

По доласку на елиминационе борбе у Мадрид, Србија је показала сасвим друго лице. Као да је нешто „кликнуло“, отворила се игра из бајке, какву смо гледали у време генерације селектора Ђорђевића и касније коју је предводио потпредседник КСС Дејан Бодирога. У чему је тајна, потражили смо одговор од двојице најискуснијих репрезентативаца, уз Крстића и Теодосића, Немање Бјелице и Стефана Марковића. Исте су „бербе“, рођени 1988, а Марковић има једно велико такмичење више, „мундобаскет“ му је шесто. Дебитовао је 2007 на ЕП, кад и Србија као држава, управо у Шпанији, али брзо се вратио кући. Бјелица је две године касније у Пољској био боље среће. Посребрио се, а у медаљу је утиснуо печат најбољег скакача репрезентације.

- Играли смо добро и у Гранади, али не у континуитету. Овде смо показали оно што смо тренирали два месеца, да изгарамо 40 минута. Велике заслуге припадају селектору. Ђорђевић је од првог дана инсистирао на тимској одбрани и брзој игри, са што више лаких поена. Учио нас је да није важно ко и колико уради, већ заједнички дух и победа, бар са поеном. Учинио је бољим сваког од нас. Био је врхунски играч и његове сугестије су ми много помогле да унапредим игру у нападу, што се види на терену, надам се. Кроз свакодневне разговоре прихватали смо његово гледање кошарке и резултат је дошао. Наравно, нисмо још ништа значајно урадили. Идемо даље – нагласио је Марковић.

Статистички, Бјелица је најкориснији играч нашег тима, али то није тема ове приче.

- Можда смо и сами мало изненађени како смо одиграли против Грчке и Бразила. Ваљда смо ми старији сазрели, а млађи и новајлије имају „петљу“ и таленат. У свакој утакмици понеко кошгетерски искочи, али су свима осталима „колена крвава“. Па, Калинић је на плус 30 против Бразила гинуо у одбрани и лупао „банане“. Играмо мушки, не предајемо се и не одустајемо. Сале је урадио велики посао, али не бих много да причам да не малеришем, али волео бих бољи резултат него у Турској пре четири године...

То значи медаљу, што Бјелица није желео да изговори. Прва и најважнија прилика, Француска...

- Надам се да ни једна екипа не може два пута да нас победи на једном такмичењу. Французи су јаки, што су показали против Шпаније. Мало је тимова који усред Мадрида могу да истрче на паркет пред 15 хиљада њихових навијача и да одиграју такву утакмицу. Чврсто и са карактером, али имамо и ми адуте. Нема велике филозофије. Борба и жеља воде у финале. Пред нама је 40 минута до медаље и славе – закључио је Марковић.

Бјелица се узда у игру у одбрани, којом су још у првом полуврремену „начети“ Грци и Бразилци.

- Не треба мењати оно што добро функционише, само прилагодити противнику. Из одбране добијамо самопоуздање у нападу, резерву уколико промашимо неке шутеве или из изграђене акције. Надам се најбољем и верујем...