Како владају големаши

Намножило нам се великих богаташа. Као што су други народи из српског језика преузели крваву реч „вампир”, тако смо ми сад за помало погрдно означавање својих мегабогаташа узели из кинеског реч „даи бун”, велики господар, коју умекшавамо као „тајкун”. Наш књижевник Срба Игњатовић, открио ми је да ми имамо бољу и јаснију реч за човека с големим и нагомиланим богатством – големаш.

Нећу да хушкам против богатих људи као таквих. Кина је доживела запањујући привредни процват својим компромисом с предузимљивим људима, што богати јесу. Земља милијарде људи у некадашњим војничким блузама, има сада грађанску класу. Видео сам на московском аеродрому путнике пред капијом кроз коју се улази у авион за Кину. Била су то отмена господа, с пртљагом стандардног модерног светског дизајна. Сви су били у белим оделима. Фини траг миленијумске традиције кинеског одевања у бело, али у сасвим космополитској варијанти. Искрено сам им се дивио.

Али хоћу да се запитам како уствари големашки тајкуни господаре? Новцем. То је најсуптилније господарење које је људски род измислио. Један мој блиски рођак, врсни агроном, који као стручњак обрађује земљу, описао ми је у каквом се положају наш сељак налази пред големашима.

Да би постигао оно зелено чудо по њивама, где се остварује вековни сељачки сан да се сваки педаљ обради и засеје, ратар мора да купи семе, ђубриво, хемијска средства, да обнови трактор који ради већ читаве деценије... У Банату је чувен један агроном који је орао њиве трактором старијим од четири деценије... Био је тај трактор један од првенаца Титове епохе, кад је власт олабавила притисак на сељака, те овај постао кадар да купи трактор. Ботошко десет пута обновљено радно возило орало је још и током читаве Милошевићеве ере.

Само однарођени сноб мисли да се за сетву можеш припремити без новца. У кризи многи су у хроничној беспарици. А није сав новац у трезорима банака. Има га у натуралном виду и код големаша. Сељак одлази тајкуну, и предусретљиво добија од њега семе, ђубриво, сву хемију и све што му треба... Уговара се начин и тренутак враћања дужне вредности. Кад се усеви пожању или оберу, сељак коме се помогло кад је био „потребит”, испоручиће своме предусретљивом помагачу летину у прецизно одређеним количинама.

Тако тајкун добија, на пример, пшеницу „у натури”, пре него што јој је одређена цена, а ако згрне много пшенице он може цену и да диктира! Е, сад замислимо да се цена повећа 5. јануара... Ето, благодети за тајкуна. Ако тад прода жито уговорено пре годину дана, добијено пре пет месеци, лепо ће „хаснирати”. Само треба бити стрпљив. А големаш може стрпљив да буде. У Новом Кнежевцу ми је припадник моје својте причао да је једне зиме продао сву пшеницу до 31. децeмбра, а оно јој цена скочи на Туциндан. „Имао сам губитка милион динара!” Није био стрпљив. А големаш може стрпљив да буде.

Све је у реду. Нема лажи, нема преваре. Тржиште има своје ћуди... Неко рмбачи, неко влада.

                                                                                       ***

Ово је само један од стотину малих примера који показују како тајкун, као власник новца, суптилно и неприметно господари. Он не шпекулише. Он је као власник новца у повољнијем положају од сељака који грца у беспарици. Није он послао сељаку у кућу удбаше, као оно Тито пре него што је из Америке добио бродове пуне жита – сељак је сам дошао великом господару на врата. Нема обавезног откупа, све је невини купопродајни однос, само ћар претеже на једну, јачу страну.

                                                                                       ***

Ипак, у нашем аграру где сад коегзистирају власници хиљада хектара, са малим и средњим сељаком, једно је здраво: дубоко осећање свих, наслеђено из старог сељачког сна, да се мора обрадити сваки педаљ земље...

Моја сестра од стрица открила ми је како Кинези гледају на необрађен комадић земље: „Поред наше старе куће у Мокрину, отворена је кинеска радња. То је некад била кафана нашег оца, постојала је под Титом, а сада је пропала. На самом почетку авлије, чим се изађе из задњих врата радње, било је око десет метара утабаног земљишта... Пролетос, видим по њему поврће. Кинескиња га плеви, негује. Кажем јој да то никад није обрађивано. А сад ето, кинески купус и још и друго поврће... мало, али њима вредно труда! Кинескиња се насмеши и понуди ми да пробам купус.”

Нажалост, код нас, упркос све вреднијим баштованима, има и запарложених њива. Отишло се у гастарбајтере, а људска река слива се у градове.