Крај усхићења

Београдски концерт Ролингстонса биће велики догађај из више разлога него што на први поглед делује. Њиме ће се аутоматски окончати кампања за наступ Џегера, Ричардса, Вајмена и Вотса. То ће тзв. обичном човеку донети мало мира: коначни прекид високотемпературног медијског усхићења које га је, током више месеци вребало са свих страна. У ствари, ако се сетимо 2003. када је бенд из безбедносних разлога након смрти Зорана Ђинђића одбацио уговорени долазак у Београд, трајало је све то годинама.

Током припрема јавног мњења на могућност да се одржи концерт било је много тренутака кад се могло помислити да се читаво друштво вратило у шездесете године прошлог века. Вероватно би такав научнофантастични експеримент значио прогрес у доба покојног полудиктатора, а колико би он то био у епохи транзиције у 21. столећу? "Долазак Стонса значајно ће утицати и на поправљање крвне слике у самој Србији. Овде је читава једна генерација била принуђена да одрасте на турбо-фолк депонији и тој генерацији би Стонси на спектакуларан начин показали да постоји и нешто неупоредиво боље и племенитије", тврдио је својевремено портпарол концерта дотичног бенда у Београду. Испада да нико од овдашњих стотина хиљада клинаца – обраћа ли се рокенрол пре свега појединцима? – не би имао прилику да чује (за) Ролингстонсе кад они не би свирали на Ушћу. Испада да ће српски мутирани дизелаши вечерас да открију Стонсе, а сутра да, одушевљени открићем, побацају турбо-фолк дискове, скину кајле и почну пуштати косу. Читајући горе цитиране реченице; анализе по којима се залагањем за концерт "Стонса" у Београду поједини српски политичари залажу за "својеврсну најаву доласка ’новог доба’"; пригодне наслове типа "Зар ми ово заслужујемо?"... писац ових редова би се осетио слично као кад је у неком летњем кафићу први пут чуо песму по којој се могло помислити да је њен аутор недавно, а била је 1993, упознао рокенрол: "Када моје уши чују музику на струју." А та асоцијација се подудара с чињеницом да је менаџер и главни гласноговорник концерта аутор не само књиге "The Rolling Stones: уметност побуне" него и штива "Обе стране јастука", посвећеног баш Бајаги, певачу што је, макар декларативно, деведесетих откривао чари "музике на струју".   

Наравно, колико није спорна шкодљивост турбо-фолка толико је неспоран и значај Ролингстонса. Али, у овом веку наметати њихову рецепцију у форми из шездесетих и седамдесетих година претходног, могло би да буде увредљиво, кад би имало икаквог смисла. Којом логиком може да буде вођено широко отварање јавног говора за хвалоспеве о Стонсима као бенду који још увек има тапију на појам побуне, осим да се створи представа да домаћи медији никада нису ни додирнути панком, да не говоримо о рецентнијим поп-облицима и подформама које су ребелоидну енергију профилисале и приближиле духу времена? Као да нико овде, на крају крајева, није слушао пародију песме Satisfaction u извођењu групе Дево односно Резидентс, а обе су обраде снимљене још седамдесетих година прошлог века.

Транзиција u Срба је и иначе чудо од периода по честим сударима прокламовања прогреса и увођења извесних системских мера за повратак у прошлост. Ако останемо на концертној понуди, последњих година овде су најзапаженији настuпи група које су своје креативне врхунце имале деведесетих, осамдесетих или чак седамдесетих: од Ред хот чили пеперс преко Култ и Били Ајдола до Такседомuн и помињаних Резидентс. (Покушај да се један бенд који на препознатљив начин тумачи дух овог времена на велика врата понuди Београду завршио се наступом Кајзер чифс у трагикомично неиспуњеној Арени.) У том низу, логично је да ред дође на Ролингстонсе, једнu од две групе које су утрле основе рокенрола, и да њихов наступ бuде најтријумфалнији могући, како би, ако у овој средини уопште има икаквих правила, хронометар могао да се коначно, бар што се организовања великих концерата тиче, обрне ка новијем духу.