Повратак револуционара

Од нашег специјалног извештача
Кијев, 29. септембра – Центар украјинске престонице је узаврео. Кијевски Трг независности, у који су 2004. године недељама биле упрте очи целе планете и који је ноћу блистао обасјан рефлекторима најпознатијих светских телевизијских кућа, да би се дању жарио од свуда присутних наранџастих шалова, поново је место масовних окупљања. Политика се поново вратила на улице. Није ни чудо, овај викенд је изборни. Треба одлучити коме дати глас за улазак у Врховну раду (парламент) Украјине.

Али овај пут руку гласача мање ће водити срце, а више озбиљна рачуница. Како се, наиме, испоставило, епоха "наранџастих", предвођених актуелним шефом државе Виктором Јушченком и "принцезом револуције" Јулијом Тимошенко, трајала је кратко. У нади да би ствари могле да се покрену са мртве тачке, замењена је коалицијом Јушченка са дотадашњим љутим противником премијером Виктором Јануковичем. Међутим, ова комбинација се више претворила у "куповину" парламентараца него у ефикасну творевину. Јушченко је распустио парламент и ванредни избори су постали неминовност.

Ко добија а ко губи

А битка ће, по свему судећи, бити и те како жестока и водиће се, према очекивањима, поново између "наранџастих" и "плавосивих" (следбеници премијера). Последња испитивање јавног мњења казују да ће 33,9 одсто Украјинаца на гласачким листићима заокружити број иза кога стоји име Партије региона. Доста далеко иза њих, према истим испитивањима, налази се Јулија Тимошенко са својим блоком, и она може да рачуна на подршку 23,5 одсто гласача. Трећем великом играчу Јушченку требало би да припадне 13,9 процената гласова.

Простом рачуницом долази се до закључка да "наранџасти" поново добијају. Али у тој рачуници још увек нема ни комуниста Петра Симоненка, ни социјалиста Наталије Витренко, ни, такође социјалиста, несрећног Александра Мороза који је био један од јунака револуције из 2004. да би се потом одрекао "наранџастих идеја" и омогућио Јануковичу да створи већинску коалицију у парламенту. Управо би поменуте три мање партије могле да унесу више живости у коначни исход. Прво, стога што су, објективно, наклоњене Јануковичу, а с друге стране зато што им је за улазак у парламент потребно најмање пет процената бирачких гласова, а то је за њих прилично крупан залогај.

Проблем Украјинаца представља и то што они који их воде објективно и нису у стању да испуне све жеље. Тако се настојање Виктора Јушченка да земљу још више приближи тржишним реформама и утре пут за улазак у ЕУ сударило са чињеницом да му велика већина грађана више, једноставно, не верује. Истовремено, ни Европљани као да Украјини не желе да пруже праву прилику. Као да се и даље боје да је ова бивша совјетска република приврженија Москви, него Бриселу. Додуше, у таквим размишљањима има подоста истине, али она тешко да су прави пут за зближавање са тржиштем од 50 милиона људи и економијом чији су потенцијали практично несагледиви.

Управо та чињеница да ни ово најновије гласање за Врховну раду неће суштински много променити могла би многе Украјинце да натера да данашњи дан искористе за неке њима можда и важније ствари од изласка на биралишта. То свакако не би било добро јер би се цело гласање претворило у обичан обрачун "наранџастих" и "плавосивих", уместо да представља прекретницу која би политичку ситуацију у земљи извела на колосек са којег би могло убрзаније да се иде било у европске интеграције, било у друге облике међународне сарадње.

На Исток или на Запад

Оно о чему свет мора да размишља јесте и то да ли ће се Украјина убудуће оштрије одредити према Западу или према Истоку. У ситуацији у којој на релацији Москва–Брисел и Москва–Вашингтон много шта шкрипи, "битка за Украјину" има посебну тежину. Не мање проблема у Кијеву имају и због чињенице да су и некадашњи идеолошки пријатељи са источне стране "гвоздене завесе" а садашњи Европљани себи дали за право да нека билатерална спорна питања са Украјинцима решавају не гледајући се лицем у лице, него потежући у своју корист аргументе новостеченог "европејства".

Ипак, најважније је како ће резултате избора схватити сами Украјинци. Евентуална подела на победнике и поражене после недељних избора била би најлошији резултат. Шатори на кијевском Тргу независности слуте на то да би управо такав приступ коначној пресуди бирача могао да се деси. Претерано славље, са било чије стране, могло би оне друге још више да пасивизира и још више у њима учврсти уверење да ће све и даље тећи по истом. То никако не би смело да се догоди.