Ни преплаћених, ни много прекобројних

Према многим проценама просечна зарада запослених код државе већа је између 30 и 40 одсто од просечне плате радника у приватном сектору. Тај податак, поткрепљен тврдњом да у јавном сектору Србије ради 780.000 људи – од укупно 1,7 милиона запослених – и да буја као злоћудни тумор, за гласноговорнике „света капитала” је кључни аргумент у захтевима упућиваним држави да драстично смањи издатке буџета за њихове плате, али и да скрати списак запослених.

Јер, нејака привреда, кажу приватни послодавци, уз подршку већине економиста, не може да издржава гломазне, прескупе, а неефикасне јавне службе, што нарочито важи за администрацију.

У којој мери је влада Александра Вучића услишила захтеве „света капитала” за смањење „државних плата” и пензија, више од два и по милиона грађана Србије сазнаће за који дан.

Колике су, заправо, плате запослених у јавном сектору?

Нико не може да оспори да је просек зарада запослених у јавном сектору већи од плата у привреди, каже Мирослав Здравковић, уредник портала макроекономија.орг.

– Веће плате у јавном сектору, у односу на приватни, последица су квалификационе структуре запослених у државној служби у којима је више факултетски образованих – објашњава Здравковић.

– Тако је и у већини европских земаља, с тим што то одступање није највеће у Србији. Изузев Црне Горе, у свим бившим југословенским републикама просечна плата у државној управи већа је од просечне зараде свих запослених. Та разлика је највећа у Босни и Херцеговини – 37,5 процената, следи Србија у којој је просечна плата у државној служби за 20,2 одсто виша него у приватном сектору.

Милојко Арсић, главни и одговорни уредник „Кварталног монитора” Фонда за развој економске науке, међутим, указује да нема прецизних података колике су просечне зараде у јавном и приватном сектору. Званична статистика их више не прати и не објављује. Нова методологија прати кретање плата по делатностима, а неке које су биле искључиво државне, сада су и приватне.

Арсић подсећа да су ниске зараде, по правилу, резервисане за запослене у производњи, одређује их тржиште и оне су у складу с њиховом продуктивношћу.

– За разлику од њих, већина запослених у јавном сектору прима више него што ствара и доприноси друштвеном богатству, али су зато међу њима закинути високи стручњаци, на пример хирурзи, професори – упозорава Арсић.

– Они више вреде на тржишту него што су плаћени, па нам прети да останемо и без анестезиолога, добрих правника, инжењера, педијатара… Додуше, запослени у приватном сектору изложени су жестокој конкуренцији и слабо су синдикално организовани, за разлику од добро организованих у јавном сектору, који успешно бране свој материјални положај.

Арсић верује да би се праведнија расподела између јавног и приватног сектора могла постићи када би се садашње издвајање од 11 одсто БДП за плате запослених у јавном сектору, свело на осам процената, као у земљама приближне економске снаге, за шта се залаже и Фискални савет.

Подржава већ устаљену контролу кретања висине фонда плата и броја запослених у јавном сектору, али замера што она није свеобухватна и нема увид у висину плата за одређене послове.

Запосленима у здравству, образовању, али и у полицији и у другим јавним службама, баш тешко пада кад чују да их приватници „издржавају”, па да због тога имају право да одлучују колико ће бити плаћени.

Арсић упозорава да се треба чувати сваког претеривања.

– Заблуда је да приватни сектор издржава запослене у јавним службама, јер је, заправо, реч о размени услуга – каже наш саговорник.

– И приватници школују децу у државним основним и средњим школама, лече се у државним домовима здравља и болницама, користе државне путеве, пруге и другу инфраструктуру. Сведоци смо, да значајан део приватног сектора не плаћа порезе и доприносе, а користе услуге јавног сектора. Као што није тачно да би све услуге које пружа држава биле јефтиније кад би их пружао приватни сектор. Живот је показао да је често управо обрнуто.

На опаску да би склони екстремном либерализму међу нама најрадије укинули све што носи предзнак државно и јавно, наш саговорник подсећа да је најмање учешће јавног сектора у БДП у најнеразвијенијим афричким државама, али тамо нема здравства, школства, нема безбедности, а нема ни пензија. Сумња да би неки од наших „бизнисмена” тамо уложио свој новац.

– После распада СССР, у неким земљама средње Азије драстично су смањена издвајања за јавни сектор, па би се, по тој логици, очекивало да је после тога дошло до привредног процвата. Догодио се привредни колапс, јер приватни сектор не може да напредује ако држава не наплаћује порез, не финансира правосуђе, здравство, образовање, безбедност или ако не гради инфраструктуру – каже Арсић.

Државни сектор у Србији је предимензиониран, али не толико као што неки тврде. Арсић процењује да је у јавном сектору у Србији запослено око 750.000 људи, укључујући и оне који раде у јавним и другим државним предузећима. Тај број би могао да се смањи за 10-15 одсто, а да се не угрози квалитет и доступност услуга које они пружају.

– Тачно је да држава има монопол у неким областима, да због тога може да запосли више људи него што треба и да наплаћује своје услуге кроз порезе више него што оне реално вреде. Али, тај вишак запослених сигурно није већи од 10 до 15 одсто. Вероватно су и плате запослених у државним службама и предузећима у просеку за толико прецењене.

Број запослених у државном сектору у односу на број становника у Србији је међу најнижим у односу на упоредиве транзиционе државе. Отуда и закључак: „Главни извор неравнотеже између броја запослених у државном сектору и у остатку привреде није превелика запосленост у сектору државе, већ превише ниска стопа запослености у остатку привреде.”