Најтежи болесници препуштени породицама

Пензионерка С. Ж. из околине Пожаревца свакога дана устаје око шест сати, јер је то време када мора да пресвуче болесну деведесетогодишњу мајку, слабо покретну после тешког шлога. Више пута у току дана треба да јој промени пелене, да је подигне и спусти, нахрани, да јој да лекове…

Из куће не може да изађе уколико не нађе неког од чланова породице ко ће остати са мајком, а дешава се да ни ноћу не може да спава када се старици погорша здравствено стање.

– Не желим да мајку одведем у неки дом за старе и болесне, јер мислим да она то не би могла да поднесе. Брига о њој је заиста тешка и захтевна, али желим да учиним све само да њој буде боље – објашњава С. Ж.

Сличне проблеме има и студенткиња И. Б. чији деда има 90 година и болује од деменције и рака простате. Највећи проблеми са којима се њена породица, која брине о њему, свакодневно суочава настају зато што он губи памћење, не зна где се налази, не може да контролише мокрење и равнотежу...

– Углавном ме не препознаје или зна да смо у роду, али није сигуран да ли сам сестра, ћерка, унука, или можда жена која га чува. Неколико пута дневно се дешава да не зна да ли је у свом стану или у гостима и онда почне да паничи, губи равнотежу и пада – додаје И. Б.

За разлику од других земаља, где се посебна пажња поклања људима који се налазе у тешком здравственом стању, у Србији су они који се налазе у последњој фази канцера или који су због неке болести постали непокретни и дементни, на неки начин, препуштени сами себи или се налазе на „терету” својих породица.

Смештање ових људи у здравствену установу није опција, јер они тамо могу да се задрже само док се мало не опораве, а приватни домови за старе, где постоји добра медицинска нега, коштају од 500 до 1.200 евра.

На породици остаје да добро размотри могућности кућног буџета и да унајми неговатељицу преко агенције или огласа, чије ангажовање месечно стаје минимум 350 евра. Ко то не може да приушти, на располагању су му службе кућног лечења домова здравља, или екипе завода за геронтологију у градовима где их има, које долазе дневно да дају терапију болеснику.

– Ми смо једина референтна установа у Србији у овој области, а наше екипе у Београду дневно обиђу око 1.500 пацијената. Задржавају се у њиховим домовима максимално сат времена. Ово је нација старих и болесних и потребе су велике, а да бисмо још више људи збринули треба да имамо више лекара и сестара – објашњава др Далибор Паспаљ, директор београдског Завода за геронтологију и палијативно збрињавање.

Није лако ни пацијенту ни породици, појашњава др Ивана Тодоровић, из „Белхосписа”, прве специјализоване добротворне организација у Србији која пружа палијативно збрињавање пацијентима са малигним болестима у узнапредовалом стадијуму за који је прогноза ограничена.

Медицински тимови ове организације годишње бесплатно успевају да помогну око 600 болесника, највише из Београда, Смедерева, Старе Пазове и Панчева, које неколико пута недељно обилазе. Од рака у Србији годишње оболи око 25.000 људи, а умре око 14.000 грађана.

– Људи нас зову и говоре шта их мучи, мислећи да се то само њима дешава. Породица се носи са дневним проблемима и још са оболелим пацијентом, који је отпуштен из болнице и препуштен њима. У свету постоје стационарне установе, такозвани хосписи, где се оболели привремено смештају. Ми већ годинама говоримо о томе да је неопходно да се отвори тако нешто – сматра др Тодоровић.

За старе особе, које су све више усамљене, велики значај имају геронтодомаћице које их обилазе, помажу им да одржавају личну хигијену и очисте стан, а у сарадњи са медицинским радницима негују их и одводе код лекара. Али ту настаје нови проблем – њих нема свуда…

– Служба геронтодомаћица на подручју Петровца не постоји, а сада је више него икада пре потребна, јер је становништво у овој општини старо. Све је више оних који остају сами, усамљених људи који сами пролазе кроз све фазе болести, немоћни да потраже помоћ лекара јер нема ко да их упути на то – каже Ана Томашевић Ступар, социјални радник ДЗ у Петровцу на Млави.

Нове постеље за тешко оболеле

У Министарству здравља напомињу да је у склопу пројекта „Развој палијативног збрињавања у Србији”, ЕУ финансирала набавку 54 возила за домове здравља, као и да је у првој фази финансирања за палијативно збрињавање опредељено 140 постеља у 16 здравствених установа (болницама у Суботици, Зрењанину, Сомбору, Смедеревској Паланци, Ћуприји, Лозници, Зајечару, Ужицу, Врању и Лесковцу, Специјалној болници за интерне болести „Врњачка Бања”, КБЦ „Земун” и КБЦ „Звездара”, КЦ „Србије” и КЦ „Ниш”.

– До краја пројекта, у другој фази финансирања планирано је отварање још 160 постеља, и то у болницама у Кикинди, Панчеву, Врбасу и Сремској Митровици, Ваљеву, Пожаревцу, Бору, Чачку, Крушевцу, Пироту, Прокупљу и Косовској Митровици, КЦ „Крагујевац” и у четири клиничко-болничка центра у Београду – истичу у овој установи.

Београду потребни дневни центри за дементне

Београду су неопходни дневни центри за дементне особе, оценили су представници Удружења „Снага пријатељства – Амити”, који су јуче покренули иницијативу да се отварање сервиса за помоћ оболелима предвиди и прописима.

Надежда Сатарић из „Амитија” је рекла да је управо завршено истраживање „Живот без сећања” показало да се и у Београду, који има најразвијенију инфраструктуру здравствених и социјалних сервиса за дуготрајну негу, дементне особе и њихове породице суочавају са проблемима који не могу да се реше без веће помоћи заједнице.

– Њих изазови прате свакодневно – од тога како приступити правима која имају и како организовати 24-часовну негу до тога како помирити пословне обавезе са обавезама око болесног члана, како сачувати мир у породици и своје здравље – објаснила је Сатарић.