Субота, 22.01.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зашто нема студентског бунта

Одавно дипломце није чекала овако туробна будућност. Од Канаде, у којој је петина младих људи незапослена, до Грчке и Шпаније, у којима више од 53 одсто нема посао, говори се о „изгубљеним генерацијама”.

Очекиване стопе економског раста не обећавају промене набоље. Чак и Марио Драги, главни банкар еврозоне – у којој је четвртина младих људи на бироу – признаје да ће незапосленост у тим кључним годинама оставити „доживотне последице”.

Упркос томе, нема великих студентских демонстрација. Малобројни протести, какав је био „Окупирај Волстрит”, завршили су се неуспехом, изгубљени у твитовању и лајковању. Шта је успавало бунтовне умове? Чиме су анестезирани?

Вероватно највеће изненађење представља равнодушност која је завладала међу студентима друштвених и хуманистичких наука, на факултетима који су важили за колевке субверзивних идеја и покрета. Њихова незаинтересованост за велике промене и сумњичавост према покретачким идејама везана је у великој мери за мисао једног човека – Жака Дериде.

Ниједан мислилац у 20. веку није утицао на толико велики број научних дисциплина и умних људи као овај харизматични Француз. Многи Деридино дело доживљавају као „крај филозофије”, врхунац интелектуалног развоја човечанства.

На универзитетима широм света „читање Дериде” је постало обред прелаза у „праву” интелектуалну елиту. Мада, тешко је неинфициранима објаснити заводљивост филозофа који је своју највећу идеју описао речима: „Деконструкција, ако таква ствар уопште постоји, заузима место искуства немогућег”.

Деридина стратегија тумачења текстова, деконструкција, ставила је нагласак на проналажење контрадикција, предрасуда и недоследности. Временом се, тврде критичари, претворила у деструкцију – опсесивно растакање свих великих идеја и дисквалификовање њихових аутора.

Иако представљена као израз интелектуалне побуне против старих, „окошталих” теорија и учења, опојна мисао Деридиних постмодернистичких следбеника постала је потмули непријатељ сваког другог бунта. Њихов утицај се често наводи као један од главних разлога зашто се стиче утисак да више нема левице.

Док су „дворски” филозофи и политиколози, заједно са економистима из „чикашке школе”, развијали скуп идеја на коме се темељи поредак који већ четврт века управља нашим животима, Деридини обожаваоци на левици су се забављали, доказујући да су све велике идеје бесмислене и шупље.

Не чуди да апологете неолиберализма више не оклевају да признају су им деридијанци, некада највећи непријатељи – постали савезници.

Амерички конзервативци су осамдесетих изгубили идеолошку битку на универзитетима, али се убрзо испоставило да су добили велики рат. Опчињени „теоријом” и опскурним жаргоном, скептични и цинични постмодернисти и њихови студенти остали су изоловани и неразумљиви, не само невољни већ и неспособни да се укључе у важне друштвене расправе у времену успона тачеризма и реганомике.

Идеологија која фаворизује интересе привилеговане елите, „један одсто” супербогатих и њихове мињоне, тријумфовала је без помена вредног отпора.

Ноам Чомски тврди да су постмодернисти допринели самоискључивању интелектуалаца не само из важних политичких борби већ из стварности. У бунтовне младе мозгове се уселио нихилизам, веровања да ништа нема вредност и схватање да је све толико релативно да више ништа није важно.

Питер Ленон, колумниста „Гардијана”, написао је да „коришћењем Деридине логике можемо деконструисати ’Мајн кампф’ и открити да је (Адолф Хитлер) био у сукобу са антисемитизмом”.

За Дериду и, наводно погрешно, разумевање његовог опуса везују се и две главне опсесије данашњих активиста – политичка коректност и „политике идентитета”, које су фокусиране на положај мањина угрожених од стране већине – мушкараца, националиста, фундаменталиста... – чији је идентитет представљен као злоћудан, доминантан и недостојан поштовања. Виктимизација и демонизација постале су тако главне одреднице активизма.

И ангажовани студенти данас углавном говоре језиком идентитета, а не језиком промена. Постали су опседнути препознавањем и признавањем различитости, што је створило нове антагонизме и довело до умножавања ратишта на којима се воде политичке битке.

Истицање „другости” и набрајање неправди заменило је потрагу за сличностима и везама између група и појединаца.

Деконструкција и политике идентитета су стигле и на универзитете у Србији и зачарале многе бриљантне младе умове. И овде су они који су желели да буду ангажовани изабрали предвидиве циљеве.

Покрећу их, на пример, чињенице да је живот мајки Сребренице испуњен неизмерним болом, да није лако бит геј Ром у Земуну или лезбијка на Врачару.

Нажалост, и наши академци су углавном постали равнодушни према мукама политички некоректних, али изузетно бројних жртава тржишног фундаментализма. Парада поноса је постала важније питање од стално растућег броја људи који копају по контејнерима.

На протестима 1968. године београдски студенти су узвикивали „Радници–студенти!” и „Ми смо синови радног народа”. Нажалост, данас у истим клупама главну реч имају бунтовници који се упињу да докажу да немају ништа с радним народом.

Њима је незамисливо да буду на истим барикадама с пониженим људима који су можда хомофобични, вероватно слушају Ацу Лукаса, смеју се расистичким вицевима о Циганима и сигурно не би разумели Дериду и Бодријара.

Проблем није само у овим младим, политички коректним елитистима који верују да су незапослени молер из Батајнице и отпуштени столар из Сврљига заслужили да живе у беди. Велики део левичарског активизма се свео на невладине организације које делују као полиција ставова и мисли – постмодерна, лепше обучена, али подједнако неуморна инкарнација Илије Чворовића.

„Када би се сутра дигле снаге револуције, ’левичари’ би прво проверили да ли се састоје од ’правих’ идентитетских група. Ако састав није задовољавајући, отказали би револуцију. Не би им било важно то што би користила свима, што би учинила живот подношљивијим за све оне који су маргинализовани”, пише професор Мајкл Ректенвалд с Њујоршког универзитета.

Млади бунтовници су принуђени да бирају између две крајности. На једној су острашћене идентитетске битке које се завршавају или малом победом или повлачењем у елитистичке лагуме прожете самосажаљењем и презиром према „непросвећеној маси”.

Другу оличавају екстремно десничарски, углавном фундаменталистички покрети – једини који покушавају да „промене свет”.

Овако велико сиромаштво покретачких визија је у болном нескладу са очекивањима младих људи којима је украдена будућност. Нажалост, оно одређује могуће домете сваког, па и студентског бунта.

Ретки протести, прожети мешавином резигнације и беса, остаће начин да се испразне нагомилане фрустрације и дође до мало конзумерског задовољења – прилика да из разбијеног излога изнесу нове патике, паметни телефон или неколико фирмираних крпица.

Понижена и оклеветана, ућуткана већина је разумела да се за веће циљеве данас не вреди борити.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.