Француски џихадиста мучио отете сународнике

Пошто је Велика Британија открила да убице америчких новинара из редова Исламске државе говоре енглески са акцентом лондонских предграђа, Француска открива „подвиге” својих држављана који се боре у редовима џихадиста у Ираку и Сирији.

Француз Меди Немуш, оптужен за убиства испред Јеврејског музеја у Бриселу 24. маја, један је од бораца за исламски калифат који су били задужени за таоце. Препознала су га четворица француских новинара који су ослобођени 20. априла, захваљујући томе што је, према непотврђеним информацијама, Француска платила 18 милиона долара отмичарима, што је Париз „одлучно” демантовао.

Пре него што су пуштени на слободу, њихови тамничари су убили младог руског таоца упозоравајући их да ће иста судбина снаћи остале заточенике уколико проговоре о условима у којима су их држали.

Након убистава Џејмса Фолија и Стивена Сотлофа у спектакуларном мизансцену декапитације, чији је снимак обишао свет, француски новинари који су месецима делили судбину са овом двојицом америчких колега одлучили су да разбију табу.

Откривајући детаље заточеништва описали су методе мучења којима су били подвргнути заробљеници припадника Исламске државе, које су зависиле од националне припадности и од профила талаца, као и од тога да ли њихове земље плаћају откуп, иако им ни то не гарантује да ће преживети.

Французи су углавном били подвргнути батинању, Американци, попут Фолија, и симулацији дављења, метода која је примењивана и на затвореницима у америчком затвору Гвантанамо. Руси немају никакве шансе да преживе јер њихова земља не плаћа откуп.

Према исказима француских новинара, међу џелатима је било и неколико Француза, један од њих и Немуш, или Абу Омар, како гласи име под којим се борио у Сирији. Он се иживљавао на њима и претио да ће их убити не хајући за откуп, због чега су његове сиријске и ирачке „колеге” морале да интервенишу. Још суровији је био према сиријским заробљеницима, које је мучио по читаву ноћ у подземним просторијама напуштене болнице у Алепу.

Упркос томе што је био познат европским обавештајним службама, Немуш је успео да се врати у Европу и почини убиства у Бриселу, пре него што је ухапшен 30. маја у рутинској контроли аутобуса у коме је путовао из Амстердама.

Према информацији дневног листа „Либерасион”, коју су демантовале француске власти, спремао је атентат у Паризу који је планирао да изведе 14. јула, за време војне параде на Шанзелизеу. Овај тридесетогодишњак је један од неколико хиљада западних добровољаца у редовима Исламске државе који сањају да џихад пренесу у земље из којих долазе, најчешће у Велику Британију и Француску.

Његов профил је типичан за радикализоване Французе у редовима исламистичке интернационале.
Одрастао је у Рубеу, радничком граду на северу Француске са великим бројем имиграната из бивших француских колонија на северу Африке. Син непознатог Алжирца рано детињство је провео у прихватилишту за незбринуту децу.

Неуспех у школи, ситни преступи који су прерасли у озбиљније крађе одвели су га на петогодишње одслужење затворске казне. Радикализовао се у затвору, уз групу затвореника коју су чинили исламисти, пустио је браду и почео да се моли пет пута дневно.

Телевизор је тражио само једном, када је један други радикализовани Француз алжирског порекла, три године млађи Мухамед Мера, по повратку из Авганистана у марту 2012. године убио седам особа у Тулузи, пре него што је усмрћен у окршају са полицијом. Мера је за њега постао „највећи Француз кога је Француска икад имала”.

Његов идол из старије генерације је Лионел Димон, члан „банде из Рубеа” коју су чинили француски џихадисти који су се борили у Босни. Димон је заједно са Кристофом Казом, вођом ове банде, био део злогласне јединице „Ел муџахид” која се једно време борила у склопу војске Алије Изетбеговића и која се истакла страшним злочинима над војницима босанских Срба и над цивилним становништвом.

Џихадисти разних нација, а пре свега из Авганистана, Пакистана и са Блиског истока, којих је у Босни било између две и три хиљаде, користили су сличне методе које данас користе припадници Исламске државе, укључујући одсецање глава заробљеницима и снимање својих злочина камерама као материјал за регрутовање.

У једној од нарочито морбидних сцена коју су снимили у кампу Гостовић, у коме се у том тренутку налазио и Кристоф Каз као и још један члан потоње банде из Рубеа, Мулуд Бугелан, припадници „Ел муџахида” играју фудбал са главом српског војника.

Један од бивших талаца Исламске државе, француски новинар Дидије Франсоа, испричао је како је Меди Немуш, од кога је у почетку добијао и по четрдесет удараца штапом у главу, након три месеца „омекшао” према њему, јер је знао имена свих ратних другова Димона из „7. бригаде славних бандита који су бранили Сарајево”.