Због џихадиста нова савезништва

Нова политичка реалност на Блиском истоку, коју је пре више од три године покренуло aрапско пролеће, доживљава са експанзијом џихадиста Исламске државе још један неочекивани појавни облик. Галопирајуће напредовање организације која сада контролише територију већу од Велике Британије нагнало је геополитичке стратеге да као једини делотворан рецепт против пошасти препозна локалне вође које су међутим демонизоване на Западу.

Поникла у Ираку, али ојачала у Сирији, Исламска држава је неприметно бујала у сенци глобалног фронта против сиријског председника Башара ел Асада. Западни савезници предвођени Америком недвосмислено су након недавног самита НАТО-а признали да нема другог пута осим тоталног уништења џихадиста и одбацили спекулације да ће у тој мисији тражити саучесништво досад омражених диктатора.

„Башар ел Асад је такође део проблема”, каже британски премјер Дејвид Камерон.

Да се дипломатија, али и ратови, не води искључиво под светлима рефлектора, већ да се један можда и важнији процес одвија далеко од очију јавности у овом случају је показало откриће новинара лондонског „Индипендента”. Лист наводи да већ постоји тајна сарадња између САД и Асадове владе, те да су се Американци побринули да сиријска војска добије обавештајне податке са прецизним координатама где се налазе џихадистички лидери. Улогу посредника је, наводно, одиграла Немачка обавештајна служба (БНД).

Заједнички непријатељ међутим не значи да је лако погазити сву досадашњу политику и за савезника пригрлити режим који је дефинисан као отпаднички. За разлику од Ирака где Вашингтон зна да за борбу на терену може да се ослони на курдске снаге пешмерга и ирачке снаге безбедности, у Сирији би за ефикасно уништење Исламске државе морао да склопи пакт са Асадом. Ваздушни удари на циљеве џихадиста само би делимично решили проблем. Ако би се одлучио за тајни или јавни заокрет у политици према Дамаску Обама би морао да води рачуна да повлачењем таквих потеза не изазове подозрење регионалних савезника.

Турској би можда највише засметала промена америчке политике у региону јер се Анкара међу првима придружила акцијама против режима у Дамаску. Као још погрешнија процена показала се одлука да за сиријску опозицију отвори своју границу, што је умногоме одредило развој Исламске државе. Турци сада тврде да џихадисти више нису добродошли, али нема информација да су границу ојачали додатним трупама.

Затегнути односи Вашингтона и Техерана, који истина у последње време показују назнаке лабављења, такође су све више одређени новом реалношћу коју је наметнула Исламска држава. Суштина њиховог односа према џихадистима могла би да буде чињеница да једни другима сигурно неће стајати на путу када крену у поход на заједничког непријатеља.

Исламска држава је у региону осим задивљујуће способности брзе организације и дејствовања демонстрирала и квалитет да буде убедљив мотив за превазилажење непремостивих регионалних нетрпељивости. Тако су се неочекивано на истој страни против џихадисти нашли заклети регионални ривали сунитска Саудијска Арабија и шиитски Иран. Заједнички непријатељ можда би на дуге стазе могао да означи и превазилажење нетрпељивости међу њима која индиректно утиче на цео регион.

Избацивање Блиског истока из равнотеже почело је са арапским пролећем, а оно што се сада догађа само су последице највећег удара на стабилност региона у новијој историји. Борба за обарање диктатора, како је на почетку изгледала серија револуција, на крају се изродила у ренесансу исламистичких покрета. Земље у којима су диктатори срушени задесила је судбина тоталне анархије као у Либији или добијања новог диктатора као у Египту.

Највећа иронија јесте да је Запад помажући у обарању диктатора покренуо лавину која је срушила какав-такав регионални систем, што је довело до настанка терористичке организације, свирепија од Ал Каиде. Клица настанка Исламске државе зачета је у Ираку, али озбиљнију снагу организација добија избијањем немира у Сирији, када њени ратници прелазе границу и придружују се борби против Асада. У том периоду долази и до разлаза са Ал Каидом, под чијим окриљем је до тада функционисала, називајући се Ал Каида у Ираку (АКИ).

Серија догађаја на Блиском истоку поново је у први план гурнула истину да нема начина владавине, укључујући и демократију, који на свим меридијанима функционише подједнако добро. Ако поново дође до „утеривања демократије” у друштва која за њу нису довољно зрела, случај Исламске државе упозорава да би последице могле бити апокалиптичне. О томе је Обама ваљда водио рачуна кад је давао зелено светло за ваздушне ударе на терористе.