Нови почетак српске кошарке

Од нашег специјалног извештача

Мадрид.- Можда због пораза са великом разликом у финалном дуелу наша кошаркашка бајка на Светском купу у Шпанији није завршена као у оној давно написаној, јер је „вук појео Црвенкапу“, међутим, успех репрезентације Србије искључиво треба гледати као један од највећих  нашег спорта у новијој историји. На 17. планетарном скупу освојена је сребрна медаља, 11 укупно, а прва од повратка државности и враћања химне „Боже правде“.

Свет је видео и дивио се још једној блиставој генерацији која је вратила веру и сву лепоту кошарке која нас је некад красила. Не треба заобићи ни чињеницу да су се тек сада изједначили по броју освојених златних медаља они који су измислилим ову игру, а чекали су Американци пуних 26 година да нас победе на „мундобаскету“. Куриозитет је да су се репрезентације које су укупно освојиле десет титула светког првака, први пут нашле у финалу. Ако је нашим сребрним момцима уопште потребна било каква утеха, најбољи су европски тим, тим будућности.

Нови почетак српске кошарке и то какав. Нови селектор, дебитант, са пола новог тима испраћен је у Шпанију са великом скепсом, а вратили су се кући као најпријатније изненађење, јунаци. Иако Александар Ђорђевић непрестано понавља да слава припада играчима, омаж овом спортском подвигу управо ћемо почети од селектора.

Многи су били помало и љути на њега што се раније није укључио у спортски, пре свега кошаркашки живот Србије већим ангажманом, мада је већ десет година први човек „Београдског маратона”, атлетске манифестације која је прославила наш главни град и земљу. Нуђено му је да буде министар спорта, председник Олимпијског комитета, али „Сале национале“ је чекао прилику да ради оно што жели, воли и најбоље уме. У венама некад најбољег европског плејмејкера и даље тече сто одсто кошаркашка крв, па су лопта и паркет били, логично, његова једина водиља у будућност. Живео је и радио у Италији, али је краичком ока гледао ка селекторској клупи репрезентације Србије... Није желео улогу „другог“, устаљени сценарио да тренер пре оваквог задатка мора да се кали кроз рад са млађим категоријама, прође пут од „цуцле“ до диригентске палице. Ретка птица...

Своју веру, знање, харизму и искуство невроватно је лако пренео на играче, уз помоћ својих пријатеља које је изабрао за сараднике. Асове је подигао на виши ниво, од дебитаната направио кошаркаше на које ћемо моћи да рачунамо у будућности и чија цена је на тржишту бар удвостручена. Невероватно је с колико љубави и поштовања они говоре о њему, а неки су у државном тиму и десет година. И то после само два и по месеца познаства, рада...Кључне речи су вера и заједништво. Рад се подразумева, а победама је дошло до самопоуздања и игре за коју су само „ванземаљци“ из НБА имали решење. Једва чекамо нову акцију репрезентације. Пред Ђорђевићем и његовим тимом је догодине Европско првенство у Француској. Првак иде директно на Игре у Рио. Није нас било у Пекингу и Лондону, Европа ће дати и пет квалификаната. Сале, знамо, воли највеће изазове...

Један играч, играчина, вођа и капитен неће бити у том тиму. Ненад Крстић је са сребрном медаљом сишао са подијума и отишао у легенду, међу великане. Од 2004. је носио дрес са државним грбом, у најтежим тренуцима када је наша кошарка грцала, потурио је леђа и помогао Душану Ивковићу да један изузетно млад тим подигне до еврвопског нивоа. Освојио је сребрну медаљу на ЕП у Пољској 2009, у пензију је отишао са светским. Због повреде није био у могућности да пружи колико може, међутим, био је међу кључним играчима против Грчке, Бразила и Фарнцуске када се ковало сребро. Хвала мајсторе и срећно у даљој клупској каријери.

Четири НБА великана, Гасол, Батум, Ирвинг, Фарид и Милош Теодосић. Идеална петорка „мундобаскета“. Довољно и да се ни реч више не каже о учинку нашег плејмејкера. Најзрелија игра у дресу репрезентације, нови Милош, велики у свему. Постао је тимски играч, показао да уме и колена да окрвави у одбрани, дао је срце и душу саиграчима. Кад год је било тешко креациом својственој генијалцима проналазио је пут лопти кроз мрежицу. За Ђорђевића апослутни МВП „мундобаскета“.

Стефан Марковић је уз Крстића са најдужим репрезентативним стажом. Увек је био веома важан играч, али у Шпанији је постао незамењив, показао квалитете које други тренери нису унапређивали. Ђорђевић му је улио велико самопоуздање у нападу, јер бољих дефанзиваца на овој позиције готово да и нема. У јуниорским данима био је сјајан шутер, кошгетер, али су га потом стручњаци обликовали по њиховим тактичким потребама. Постао је протагониста и то какав.

Многи су се изненадили када се на Ђорђевићевом списку нашао Стефан Јовић, момак који ни у Радничком није био први организатор игре, али овај Нишлија је одмах на припремама показао да је селектор имао добро око и осећај. Снажан и висок за ту позицију, хладне главе и невероватне мирноће, био је важна карика у креирању игре, држању ритма утакмице и када су стартери одмарали. Играо је као да у ногама има сто репрезентативних утакмица, а карактером, понашањем и духом знатно је утицао да тимска „хемија“ добије суштину братске.

Од Богдана Богдановића се тек очекују најбоље игре у репрезентацији. Оправдао је звање европске звезде у успону, био међу кључним играчима у завршницама, када се утакмица „ломила“. Има огромне резерве у нападачком, пре свега шутерском арсеналу, али и у дефанзиви, где му је често мањкала концентрација. Играч за велика дела, НБА потенцијал, а рад са Жељком Обрадовићем у Фенербахчеу сигурно ће му помоћи да већ наредне године подигне игру на виши ниво.

Ако се за неког нашег репрезентативца може рећи да има срце „ко планина“, онда је то Никола Калинић. Изданак шампионске спортске породице, неустрашиво крило које је потезима мамило аплаузе, дивљење „закуцавањима“ преко светских громада. Место у стартној петорци „купио“ је игром у одбрани без пардона, а реализаторски је био међу водећим играчима. Као и у случају Јовића и Бирчевића, заслуге што је дошао до репрезентације припадају искусном „вуку“ Мирославу Николићу, тренеру Радничког, кроз чије су руке у млађим репрезентативбним селекцијама прошли још многи играчи овог тима.

Можда је Марко Симоновић и уз мало среће стигао међу 12 најбољих, одстрањивањем из тима Владимира Мицова, али за његов учинак уз малу минутажу био је веома запажен и користан по тим. Имао је специјалне задатке пре свега у одбрани, али добио је слободу да користи своје најјаче оружје шут, а било је утакмица када су његови поени били важни. Кључна сигурно два бацања против Француза која су потврдила пласман Србије у финале.

Уз Милоша Теодосића наш најбољи играч био је Немања Бјелица, кошаркаш са „сто лица“. Нема у Европи кошаркаша који може да одигра на толико позиција, да пуни статистичке колоне као наш крилни центар. На позицији „четворке“ правио је разлику у односу на сваког противника, био везивно ткиво наше игре, по индексу корисности, најбољи играч. Коначно је добио улогу и минутажу равну дару који има и могућностима, а аплауз када је у финалу напуштао паркет, од гледалаца који нису били из мањинске групе српских навијача, најбоље говори какав утисак је оставио.

Његова замена је био дебитант Стефан Бирчевић, сличне висине и могућности да рашири игру и „тројком“ припрети противнику. Његов највећи противник било је неискуство великих утакмица, што се посебно видело у фази одбране, где је теже излазио на крај са снажнијим „четворкама“. Наставак каријере у Шпанији сигурно ће му омогућити да и догодине конкурише за састав.

За прву опцију на позицији центра изборио се Мирослав Радуљица. Многи су постављали питање где је овај момак био четири године, чињеница је да је и репрезентација много изгубила што није било ваљане комуникације између овог горостаса и претходног селектора. Пред СП у Турској, отпао је буквално пред пријављивање тима, као 13. и више није желео да се одазива Ивковићевом позиву. У НБА је добио на маси, експлозивности, а знатно је усавршио и леђну технику, тако да је лако излазио на крај са противницима. Реткост је да центар шутира са обе руке, а та предност је била највећи проблем чуварима.

Када је Ђорђевић накнадно због повреде Крстића на припреме позвао Рашка Катића било је јасно да ће се овај ветеран (34) наћи међу путницима за Шпанију. Није много играо, али био је од почетка свестан своје улоге и због чега је у тиму. Чврстином карактера, озбиљношћу и чистотом душе, био је узор млађима и заслужио је да каријеру крунише светском медаљом.

Играча као што је Владимир Штимац једноставно морате да имате у тиму. На припреме је дошао „трчећи“, јер добро је познато шта овом момку значи да понесе дрес са државним грбом. Уз то, из Шпаније (играо за Уникаху) донео је невероватно добру статистику, а могућност да га селектор користи на две унутрашње позиције, била је кључна да се нађе у Шпанији. Сваки секунд на терену користио је на најбољи начин, а ведрином и шалом, знатно допринео заједништву које је било и највећи адут наше репрентације.