Македонски филмски еп

Битољ – Дијалектички сусрет митова и антимитова, судар легенди и приповести са реалношћу суровог живота кроз бурну македонску историју пуну апсурда, илузија, релативност слободе, правде, љубави и жртвовања – све је ово сабрано у историјско-епском филму Столета Попова, једног од најзначајнијих македонских редитеља. Попов је дипломирао на ФДУ у Београду, у класи Радоша Новаковића 1973.

Продукцијски раскошан (Македонци кажу: за њихове услове и веома скуп, а остало је и пуно дугова), визуелно супериоран захваљујући врсном сниматељу Апостолу Трпеском, глумачки упечатљиво подржан, стилско-жанровски близак нечему што се може назвати источним-вестерном, што је већ виђено у магичном филму Милча Манчевског „Прашина” и предугачак (траје чак 165 минута) филм. Али, на гала светској премијери у оквиру 35. Браћа Манаки фестивала, испраћен громким аплаузом. Биће ово биоскопски хит у Македонији.

Занатске вештине редитеља Столета Попова никада нису биле спорне. Нису биле ни у филмовима „Црвени коњ”, „Срећна Нова ’49”, „Тетовирање”, „Циганска магија”, нису ни у филму „До балчака”. Оно што је у њему спорно је предугачка експозиција, извесна доза претенциозности у третману теме (сценарио Горан Стефановски, косценариста С. Попов) и нескривена намера да ово буде филм који „има да се допадне свима” (и западњацима)...

Радњу свог романтизованог епског филма Попов смешта на сам почетак двадесетог века, у 1903. годину (снимано у Битољу и околини), у постреволуционарни период када се Турцима, што су овде живели и владали петсто година већ полако виде леђа. Главни јунаци су немилосрдни турски официр (Тони Михајловски), разбарушени македонски комита-револуционар-ослободилац (Сашко Коцев), у иностранству образовани син богатог оца (Мартин Јорданоски) и она – авангардна европска млада жена (изванредна улога словеначке глумице Инти Шрај) која сву тројицу врти око малог прста. У позадини овог својеврсног љубавног четвороугла руши се читав један свет и на површину избија вечита македонска потрага за сопственим идентитетом, независношћу и државношћу.

У филму играју и српски глумци Никола Којо и Мики Манојловић (улога оца, богатог и моћног, а политички виспреног македонског богаташа) са својом супериорном глумачком појавом, који је још једном показао зашто је велики глумац. Све у свему, премијера филма „До балчака” јесте била велики фестивалски догађај.

Ускоро се очекује и следећи. Премијера још једног новог македонског филма –  романтичне комедије „Деца сунца” Антонија Митрикеског, за који је сценарио писао наш Гордан Михић. За сам крај фестивала, 19. септембра, заказан је велики сусрет и разговор са сценаристом и редитељем Милчом Манчевским. Повод је један, за македонску кинематографију веома важан јубилеј – 20 година од филма „Пре кише”, дебитантског остварења Милча Манчевског који је у Венецији освојио „Лава будућности” и био номинован за Оскара. На свечаности ће осим редитеља бити присутни и главни глумци из овог антологијског филма – Лабина Митевска (директорка Браћа Манаки фестивала) и Раде Шербеџија који, иначе, ових дана у Битољу, заједно са сином, редитељем Данилом Шербеџијом, обилази терене за снимање филма „Ослобођење Скопља”, који ће потписати као редитељ.

На 35. Браћа Манаки фестивалу, у програму „Нове визије” приказан је и громким аплаузом испраћен српски дебитантски филм „Варвари” Ивана Икића, уз велике похвале директору фотографије Милошу Јаћимовићу...

-----------------------------------------------------------

Први филм на влашком језику

Тони Карамушат је познати филмски редитељ који је фасциниран идејом да пронађе 13 неприкосновених истина о Власима и влашком језику. Он је, као такав, заправо главни јунак првог дугометражног играног филма икада снимљеног на влашком језику – „Нисам славан, али сам Влах”, сценаристе, редитеља и глумца Томе Еначеа (на плакату филма).

Аутор овог забавног и духовитог, али и важног пионирског филма (рођен и живи у Букурешту) за „Политику” говори о свим мукама његовог настанка, али и о невероватном биоскопском успеху у Румунији који је уследио тек када је „Нисам славан, али сам Влах” на иностраним фестивалима почео да осваја награде. „Прво нико ништа није хтео да помогне, осим чланова моје екипе који су све радили бесплатно, а онда када смо са филмом чак стигли до Америке, све се променило”, каже Тома Еначе, који је у маркетиншке сврхе свог филма чак спремио и боце розеа са налепницама са својим филмским ликом.

У обраћању публици у Битољу, одевен у смокинг као да је кренуо на доделу Оскара (каже: „публику свугде треба поштовати“), није пропустио да нагласи да су пионири филма на Балкану браћа Јанаки и Милтон Манаки, које својатају и Грци и Македонци, заправо били Власи...