Понедељак, 15.06.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа

Рат против тероризма

Рат против тероризма

Мисао античког филозофа да све тече и да се све мења важи и за порекло речи тероризам. Наиме, у време Француске револуције, у периоду 1793–1794 (regime da la terreur), израз терор(изам) означавао је успостављање реда насилним путем против насиља анархиста. Дакле, поједностављено, значење управо супротно савременом: крајем 18. века позитивно, данас негативно.

Савремени терористи се најлакше препознају тако што директно крше одредбе Женевских и Хашких конвенција, нарочито: забрану узимања цивилних талаца; забрану тортуре над заробљеницима и војним лицима која су се предала; не признају неутралне државе и права грађана тих земаља; не признају дипломатске имунитете и сл. Укратко, терористи не признају међународни правни поредак, а најчешће никакав други поредак до свој. Разуме се да свака цивилизована и призната држава мора да пружи одговарајући допринос у борби против тероризма. Теоријски о томе нема спора. Међутим, у пракси се, због различитих геостратешких интереса моћних држава, јављају озбиљне тешкоће чак и око дефинисања самог појма тероризма. Ипак, најчешће коришћене речи у дефинисању тероризма су: противправност, насиље, претња, страх, нехуманост, политички и верски циљеви.

До данас је било различитих терористичких организација широм планете, али сада је, поуздано, најопаснији исламски тероризам, тзв. џихадизам, оличен како у чеченском џихадизму, тако и у Ал Каиди, Боко харуму и Идилу (Исламска држава Ирака и Леванта). Објава рата од стране САД прво Ал Каиди, а сада и Идилу је, несумњиво, оправдана.

Ипак, поставља се питање да ли државе које воде борбу против тероризма имају неки објективни критеријум који би помогао да се благовремено препозна зло у самом зачетку или, пак, (не)намерно делују са већим или мањим закашњењем. Доказ је једноставан: у извесним веома познатим случајевима неке државе су сарађивале са организацијама против којих су касније повеле рат до истребљења, правилно их означавајући терористичким.

Препознати рађање идеологије зла и јасно одвојити честити ислам од терористичког, тј. џихадистичког ислама јесте задатак од највеће важности.

Џихадистички ислам препознаје се и по својим непроменљивим стратешким циљевима: 1. ослобођење, а оно подразумева да свака земља која је било када и било колико дуго била унутар граница калифата јесте муслиманска и зато мора бити ослобођена од неверника; 2. уједињење, по „ослобођењу” цео муслимански свет мора се наћи у јединственој држави, тј. све границе муслиманских држава морају се једноставно обрисати; 3. калифат, што значи поновно успостављање такве државе на чијем је челу вођа (калифа, халифа), дакле, једна вера, један народ, један вођа (џихадисти су зато у својој тактици одабрали Хитлера и Мусолинија за своје савезнике током Другог светског рата), јер је то најзначајнији циљ, који је логична последица остварења претходна два.

Сада ову стратегију, уз примену свих (наведених) терористичких метода, отворено заступају Идил, Ал Каида, Боко харам. Међутим, не треба испустити из вида оне инспирисане истоветном идеологијом који, због другачијих околности, уз нешто већу мимикрију немају за сада отворену терористичку методологију, али имају исте џихадистичке циљеве. Они су темпирна бомба и ту не треба имати илузија. И Србији треба да буде јасно да како у региону, тако и у њој самој постоји наведена подела, с тим што је велика већина честитих муслимана и управо (и) зато би против џихадиста требало предузети све законске мере, без оклевања, без политичке демагогије, уз потпуно транспарентно разоткривање природе џихадистичке идеологије, њених метода и стратешких циљева. Уверен сам да ће сви честити муслимани и код нас и у свету такво опредељење наше државе поздравити. Уосталом, данас је потпуно јасно да је огромна већина муслиманских држава у непосредном или посредном рату са џихадистима, јер ови последњи у тој мери штете угледу сопствене религије да неки екстремни писци и политичари на Западу поистовећују ислам с тероризмом.

На самом крају, треба поставити још једно питање: да ли данашње најмоћније државе, које су несумњиво опредељене у борби против џихадизма, ипак, на известан начин, својим понашањем дају џихадистима подстрек да истрају у својој борби? Одговор је, нажалост, позитиван. Две највеће светске силе свога времена, Византијско и Персијско царство, поражене су од објективно знатно слабијих џихадиста због вековних међусобних ратова, тако да су, уз Алахову помоћ, биле тако исцрпљене да су џихадисти остварили оно што је било, наизглед, сасвим немогуће. Сукоби међу неверницима, према џихадистичком схватању, од тада до данас утиру пут победи џихада. Један од водећих савремених духовника таквог начина размишљања, шеик Јусуф ел Кардави у својим „поукама” објашњава да треба једноставно сабрати, нпр., силе „неверника” из 1939 – Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Русије, Америке, Јапана – и констатује да су се сви неверници ујединили против муслимана „ми не бисмо имали никаквих шанси”. Том логиком се данас објашњава нова прилика за победу џихадиста: када нам је најтеже, Алах шаље увек исту помоћ, данас је то нови велики сукоб између две највеће силе куфара (неверника), Америке, која предводи Запад, и Русије, која предводи Исток. То је знак, путоказ и одлучујући подстрек за победу џихада и остварење коначних циљева који су, према њиховом тумачењу, отпочели да се остварују првобитном мисијом (рисала) веревесника (пророка) Мухамеда и која се остваривала преко његових наследника – калифа. Ако се једном схвати да правило све тече, све мења не важи једино за џихадисте и да је такав начин размишљања и методологија деловања данас најопаснија идеологија по светски мир и поредак, можда ће то бити почетак заједничке акције, па макар и нуклеус новог поверења и сарадње две највеће силе света, као некад, кад су се, уз све разлике, ујединиле у борби против тада најдеструктивније идеологије: наци-фашизма. И поновимо – џихадисти су били савезници Хитлера и Мусолинија, а то, наравно, није било случајно.

Професор универзитета, саветник председника Републике Србије

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.