Коначна победа Јануковича

Победник ванредних парламентарних избора у Украјини је Партија региона Виктора Јануковича, саопштила је јуче Централна изборна комисија. Према резултатима добијеним након обраде свих гласачких листића, победнику је припало 7.966.039 гласова (34,31 одсто). За другопласирани Блок Јулије Тимошенко је гласало 7.142.374 бирача (30,76), за блок Наша Украјина–Народна самоодбрана 3.293.239 (14,18), за Комунистичку партију Украјине 1.250.327 (5,38) и за Блок Литвина 920.812 (3,96) процената Украјинаца. Социјалистичка партија је дошла надомак неопходног цензуса од три одсто који обезбеђује место у Врховној ради, али га није прешла. Освојили су свега 2,86 процената гласова. Њима су одмах уз бок и они који су гласали "против свих", а таквих је 2,73 одсто. Укупно је гласало 24.179.329 пунолетних Украјинаца. Ово је за неких милион и осамсто хиљада мање него прошле године, што, такође, није небитан податак.

Гледано из парламентарних клупа, то би значило да Партија региона може да рачуна на 173 места, БЈТ – 157, НУ–НС – 73, КПУ – 27 и Блок Литвина на 20 места. Укупно 450. Очигледно, оно што предстоји јесте стварање коалиција, пре свега оне већинске која би требало да понуди мандатара и формира Кабинет министара, како се званично зове украјинска влада. Прво заседање парламента, према украјинском уставу, мора да буде одржано најдуже месец дана по објављивању званичних резултата, два месеца остаје за формирање коалиција, а три месеца за образовање владе.

Али до тих званичних резултата пут је трновит. Иако је ЦИК најавио да би у року од две недеље могао издати коначан и званичан суд о изборима, партије већ најављују праву лавину протеста, па чак и судских тужби не би ли доказале да су, ту и тамо, закинуте за понеки проценат – што би могло да утиче и на њихову позицију у парламенту или ван њега.

А колико ће све трајати и какви су све договори могући, није лако рећи. Сетимо се, после редовних избора, одржаних 26. марта прошле године, коалиционе играрије толико дуго су трајале да је претила опасност да цео посао буде узалудан и да се од грађана поново затражи коначан суд. Како год било, ниједна партија ни овај пут нема већину од 300 места која би јој омогућила да директно утиче на доношење уставних закона.

Договори су неизбежни, а у њима постоји више варијанти. Прва, у којој је главни играч Јанукович, претпоставља заједништво Партије региона, КП Украјине и Блока Литвина. Сметњи за стварање овакве коалиције практично и нема. Уосталом, ПР и КПУ су и до сада учествовали заједнички у власти, а и Блок Литвина се у такву комбинацију сасвим лепо уклапа (неки од финансијера ове партије су бивши чланови ПР). У датој ситуацији у политици земље би се мало шта изменило, али би се зато интензивирао сукоб на релацији Јанукович–Јушченко који би, највероватније, био разрешен тек поновним огледањем поменуте двојице на председничким изборима 2010, а можда и раније.

У случају да "наранџасти" (Блок Јулије Тимошенко и НУ–НС) успеју да на своју страну приволе "литвиновце", највероватнији кандидат за премијера била би Тимошенкова. Управо ту и лежи проблем. Њени односи са Јушченком су стално на граници несагласности. "Наранџаста принцеза" сигурно не би себи дозволила да у новом распореду снага игра подређену улогу (а и зашто би?). Мада упорно тврди да је интересује само улога председника владе, а не и државе, ствари нису баш тако чисте. Њој је власт једнако мила као и другима, па можда и више – из пословних разлога. Све што мора да уради (а може) јесте то да не дозволи промену устава којим би се шефу државе вратила изузетно широка овлашћења каква је, својевремено, имао Леонид Кучма.

Тако тврд став, међутим, са собом носи опасност од изласка Јушченка из коалиције, чиме се цела структура руши и Тимошенкова се поново враћа у опозицију. Другим речима, у њеним рукама су изузетно јаки адути. Треба их само вешто одиграти. И, што такође није неважно, Тимошенкова међу обичним Украјинцима има далеко већу подршку од садашњег председника, тако да је тешко веровати да би се оглушила о "позив народа" да, када за то дође време, преузме и кормило државе.

Објективно, владавина Тимошенкове донела би и највећу промену Украјини, али, могуће, и највише проблема. "Наранџаста принцеза" не крије да би се као премијер обрушила на Јануковича и његове партнере и тражила темељну реприватизацију економских добара земље. Јер борба између ово двоје је, у ствари, борба између гигантских бизнис кланова који контролишу комплетну украјинску привреду. Могуће је очекивати и нове неспоразуме са Русијом поводом испорука и транспорта гаса (из "Гаспрома" већ најављују могућност завртања славина и траже што скорије враћање дуга од 1,3 милијарде долара), што би се драматично одразило на базну индустрију која је углавном концентрисана у оним деловима Украјине које контролише Јанукович.

У таквим околностима не треба искључити ни варијанту потписивања новог пакта између Јушченка и Јануковича уз учешће, неизбежног, Литвина. Сам Јушченко не искључује овакву могућност и већ је на разне стране упутио сигнал да је спреман на широку коалицију, док се Јулији Тимошенко већ и од саме помисли на поновну сарадњу два Виктора диже коса на глави. У том случају, како наводе поједини украјински аналитичари, Јанукович би вероватно морао да се обавеже да неће бити премијер у новој влади, да се неће кандидовати на председничким изборима (2010), и да ће подржати захтеве шефа државе да му се врате већ поменута широка овлашћења.

На први поглед испада да лидер "регионала" не добија ништа, али ствари су сасвим обрнуте. Остао би у власти и могао би да контролише све евентуалне "нападе" на интересе које заступа, а пре свега покушаје реприватизације које тако громогласно најављује Тимошенкова. Узгред, оваква комбинација лако би могла да доведе до распада и самог Блока НУ–НС, чиме би све претходно изведене рачунице биле доведене у питање.