Буба у уху

Ситна технолошка направа, која све зна, сваки испит, на сваком факултету, у жаргону „бубица“, постала је најоданији колега. Илегалитет коришћења ове направе не спречава њене посреднике да је рекламирају у аули факултета, па чак и на самим улазним вратима истих. Оглас нуди лаку и брзу будућност, додуше лажну и без знања. Цене варирају од квалитета и савремености технологије, али пречица је ту, свима надохват руке.

Уз изнајмљивање бубице треба наћи и суфлера, по могућству студента који је положио испит достојанственим и честитим путем, и који се зато одлично сналази међу поглављима књиге. У великом броју случајева на испитима не постоји нарочито озбиљна контрола, што студентима даје могућност да спроведу овакав начин полагања са идејом да себи „само“ један испит олакшају. Али, никада не буде само један. Казне за ову перфидност и такво извртање руглу целокупног моралног стандарда нису довољно оштре, па самим тим ни довољно мотивационе за легалан начин студирања. Неколико месеци или неколико рокова забране изласка на испит је очигледно занемарљиво оним студентима који немају ни страха ни срамоте да закораче у свет без знања и с туђом дипломом.

У овим можда пресудним годинама за изградњу личног идентитета и интегритета, млади се константно суочавају с дилемама. Да ли да месецима уче и излазе на исти испит неколико рокова, не спавају и губе стрпљење, док неке колеге исте препреке прескачу једним телефонским позивом и малом сумом новца? Да ли је рад и труд легитимна амбиција данашњег младог човека, када су свуда око нас безбројни примери потпуно другачијег вредновања залагања и резултата? Велики број факултета није снабдевен опремом уз помоћ које би овакве врсте малверзација држали под контролом. Управо због тога једина, али и најважнија контрола јесте у нама самима. Већина ових варљивих студената није реалистички промислила друштвене проблеме који нас окружују, а исто тако није улазила у теоријску анализу себе и својих поступака. Изневерили су етику, а превасходно себе. Најтрагичнији су појединци који су дозволили да их заведу брзи успеси колега, па су се и сами прикључили таквом начину живота, чистим приземним емпиризмом.

Нажалост, тај круг неистине се не завршава по изласку са факултета. Исти ти тобожњи студенти ће непотизмом и сличним пречицама доћи до радног места, без обзира на своју некомпетентност и тако заузети место људима са квалитетом. Колику надмоћ над самосвесним појединцем може имати болесна средина, искварена, лишена виших, узвишенијих циљева и појмова? Студије су за известан број студената само почетак лажи, која се касније кроз године развија, не наилазећи на довољно добар разлог да се прекине. И тако се нажалост „Буба у уху“, то јест „представа“ квалитетног студирања, изводи управо на месту на коме треба да се граде једни од најважнијих темеља.