Попуштање у осам тачака

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Јужнокорејски председник Но Му Хјун јуче се вратио у "Плаву кућу" у Сеулу, седиште шефа државе, у којој ће провести још само два месеца. Без обзира на то шта је све урадио у последњих пет година, у историју сасвим сигурно улази по службеном путу који је управо окончао у завршници свог мандата: државној посети Северној Кореји.

Тек други самит од 1953, када је обустава рата на Корејском полуострву зацементирала две Кореје, није премостио јаз који је од тада продубљиван између две државе једног народа, али је најавио нове припремне радове на даљем попуштању затегнутости дуж 38. паралеле, која је у минулих више од пола века линија раздвајања у форми демилитаризоване зоне, и војно најутврђенија граница на свету. Тродневни разговори председника Ноа и његовог домаћина, севернокорејског "драгог вође" Ким Џонг Ила (који званично није ни шеф државе ни владе, него "председавајући Националне комисије за одбрану"), за резултат су имали декларацију од осам тачака која на неки начин трасира путеве за постизање мирољубиве коегзистенције две државе, два система и две идеологије.

Географски, они су сасвим близу: граница је само на сат вожње од Сеула, а од ње још два и по сата до Пјонгјанга – али политички и економски две Кореје су два сасвим различита света. То су потврдили и неки протоколарни детаљи сусрета: јужнокорејској делегацији, која је у посету стигла у конвоју од око 40 аутомобила и аутобуса, било је дозвољено да понесе само 30 мобилних телефона и у Пјонгјангу користи највише 12 интернет веза. За госте, који долазе из једне од информатички најнапреднијих земаља, где 90 одсто становника користи мобилну телефонију, ово је заиста личило као на боравак на другој планети.

Аналитичарима није промакло да је ово био други пут да председник Јужне Кореје путује у Пјонгјанг: упркос обећању из 2000, севернокорејски вођа није посетио Сеул. За разлику од прошлог пута, тако нешто сада није ни помињано. У севернокорејској пропаганди, циљ је иначе уједињење две Кореје, али тако што би се југ прикључио северу.

Од осам тачака декларације можда је најважнија она која констатује "заједничко став" о потреби да се постојеће примирје (које није потписао Сеул), замени перманентним режимом мира. У том процесу је неопходно и учешће Кине и САД. Америка пак то условљава севернокорејским апсолутним напуштањем програма развоја нуклеарног оружја. У овоме је иначе, у исто време кад је одржаван и овај самит, у среду, учињен значајан напредак: Пјонгјанг је пристао да до краја године "онеспособи" све своје нуклеарне инсталације, у замену за енергенте и другу помоћ – годину дана после прве пробе сопственог атомског оружја још непознате снаге и технолошких карактеристика.

Остали елементи декларације одражавају политичку спремност Јужне Кореје да инвестицијама и другим формама економске помоћи, које се мере милијардама долара, предупреди привредни колапс режима на северу, у страху од могуће навале избеглица на просперитетни југ. Најављен је тако даљи развој заједничких пројеката у специјалној економској зони у пограничном подручју на северној страни, где су, после првог самита одржаног 2000, јужнокорејске фирме отвориле чак 27 фабрика у којима, за наднице много мање од оних на југу, ради 18.000 Севернокорејаца. Током мандата Но Му Хјуна, север је иначе добио близу две милијарде долара разне помоћи.

Договорено је и заједничко рибарење у досад спорним водама Жутог мора, отварање директне авионске линије за свету планину Корејаца која је на северу, активирање железничке линије (сада нема отвореног ни друмског ни железничког саобраћаја преко 38. паралеле) као и омогућавање контаката ратом подељених породица. Приметно је, међутим, да се у декларацији не помињу рокови за реализацију ових сагласности.

Самит у сваком случају није започео ништа слично ономе што се после пада Берлинског зида догодило између тадашње две Немачке: Корејски зид је, очигледно, направљен од много тврђег материјала. Потврдио је, ипак, да је Пјонгјанг све прагматичнији, што је већ показао у преговорима са Америком око нуклеарног питања. Дилема је, међутим, да ли је тај прагматизам нова стратегија, или изнуђена тактика.

--------------------------------------------------------------------------

Пустите кочницу, председниче!

Сеул – Посета јужнокорејског председника фабрици аутомобила у Северној Кореји отворила је питање: да ли то лидер једне од шест највећих земаља извозника аутомобила не уме да вози или нешто није у реду са севернокорејским возилима.

На крају посете, председник Но Му Хјун обишао је постројења "Пјеонгва моторса", западно од Пјонгјанга, где му је понуђено да испроба један од аутомобила. Но је прихватио понуду, сео за волан, упалио мотор и викнуо људима из делегације да се одмакну.

Будући, међутим, да се возило није померило, председник компаније "Хјундаји" Чунг Монг Ку, који је био у јужнокорејској делегацији, пришао је Ноу да му помогне. "Одавно нисам возио", рекао је стидљиво Но док је Чунг дискретно проверио кочницу.
Танјуг