Без Срба – ни на Месец

Ко зна шта се мотало по глави Ђорђа Шагића када се у јесен 1814. године из Стоног Београда, недалеко од данашње Будимпеште, отиснуо у печалбу, али он је званично био први српски имигрант који се искрцао на тло Америке. Тешко да је тражећи спас за сопствену главу био свестан да је стао на чело колоне наших људи који су пошли у бели свет и – бољу будућност, како то већина каже одлазећи од куће „на неко време”. Наравно, било је и пре Шагића српских досељеника у Нови свет, али они нису били званично заведени као држављани. Касније су истом пустоловном стазом, с различитим побудама, корачили многи знаменити Срби, пре осталих великани науке и проналазаштва Никола Тесла и Михајло Пупин.

Поводом овог јубилеја – два века српске дијаспоре, Теслина научна фондација из Филаделфије и Српски народни савез из Питсбурга организовали су прославу „Двеста година Срба у Америци”, од 27. до 29. јуна у Филаделфији.

Храбри Шагић је, иначе, био устаник јер се 1813. придружио Ђорђију Петровићу, а већ следеће године, после слома Првог устанка, укрцао се на брод „Делавер” и чим је са њега сишао добио ново име Џорџ Фишер или по српски „Ђорђе Рибар”. Ушао је у књигу 200 најзнаменитијих Американаца тога времена, а за својих готово осам деценија живота променио осам имена и исто толико живота, низ занимања, градова и држава, што је у роману „Бекство од биографије” описао књижевник Владислав Бајац.

Ђорђе је у Америци кроз неку годину постао генерал армије Новог Мексика и мајор америчке војске, потом директор царине и на крају – судија за вешање. Говорио је десет језика и написао авантуристичке мемоаре. Обавио је комасацију земље у Калифорнији и створио српску колонију. Допринео је подизању прве српске црве Свети Сава у Џексону 1864. године – сазнајемо од Николе Лончара, председника Теслине фондације, који подсећа да је у међувремену преко Атлантика стигло још милион Срба који су са осталим народима градили ову земљу. – У ова два века ми Срби смоимали девет конгресмена, шест оскароваца, четири добитника Пулицерове награде, на хиљаде хероја у америчкој војсци. Данас у САД постоји стотину храмова Српске православне цркве и, чак,33.000 топонима српског порекла.

Лончар, наш прекоокеански саговорник,исти пут јепрошао 1983, али наглашавада и његова унука има пасош Србије.

– Обележавање 200 година присуства Срба у Америци значајно је за српску нацију, за Американцеи за државу Србију, јер показује свеукупан допринос наше културе и традиције не само америчком друштву, већ и свету у целини. Као и Ђорђе Шагић и Никола Тесла је пример колико су Срби постали део америчке историје. Пошто је ове године стогодишњица почетка Првог светског рата, уприличено је подсећање на 16.000 Срба из САД који су се, инспирисани напорима Михајла Пупина, вратили током Првог светског рата да помогну браћи у отаџбини – додаје Лончар.

Осморица величанствених

Незабораван је подвиг „осморице величанствених”, српског рода пореклом. Милојко Вуцелић, Славољуб Вујић, Драгослав Шиљак, Павле Дујић, Данило Бојић, Милисав Шурбатовић, Петар Големовић и Давид Вуић имали су важну улогу и заслугу у првом искрцавању људи на Месец 21. јула 1969. године. Нил Армстронг и Едвин Олдрин начинили су неколико корака у бестежинском стању пред очима милијарду људи који су радознало зурили у мале екране.

 – Ово је мали корак за човека, али велики скок за човечанство – изустио је, очигледно научену реченицу, Нил Армстронг крочивши на прашњаву површину Земљиног верног свемирског пратиоца. Све друго у вези са полетањем, васионским бродом и целокупним подухватом контролисао је поменути осмочлани тим.

Срби су својом стручношћу и посвећеношћу допринели слању „Апола 11” на нама најближе небеско тело. И у многим другим подухватима, научним, стручним, пословним, културним и спортским, оставили су запажен траг, што су угледни званичници недавно истакли поводом обележавања два столећа искрцавања првог нашег досељеника.

– Јубилеј увек послужи за уручење одликовања и признања па је поводом подсећања на наше исељенике и дијаспору предвиђено да у Србији представнициТеслине научне фондације уруче Теслину бисту амбасадору и америчкој амбасади у Београду, а рељеф са ликом Ђорђа Шагића председнику републике и Министарству спољних послова, тачније Управи за дијаспору. Биће приказан филм о Ђорђу Шагићу и дијаспори и приређена изложба – каже тим поводом др Славка Драшковић, која у Управи ради на пословима директора Канцеларије Владе Србије за дијаспору и Србе у региону.

Јубилеј је и прилика да се завири иза кулиса. И постави питање: колико се добро разумеју српска дијаспора иматица,јер и даље ваљда говоре истим језиком и уопште колико је Срба изван Србије?

Пасош на чекању

– Трећина нашег народа живи ван своје матице, око 4,5 милиона, од чега је у региону 2.140.000. По последњем попису Републичког завода за статистику,у Србији живи5.988.160 Срба. Снага српске заједнице зависи од броја припадника, јер што тамо више имате гласача, у бољој сте позицији да преговарате на сопствену добробит у свету, тачније у земљи у којој живите.

Важно је нагласити да Срби у региону нису исељеници из матице, на тим територијама су рођени, као и њихови преци, ту живе и раде. За њих је Србија културни и национални центар, а за Србе у дијаспори је матица – подвлачи Драшковић. – Припадника српског народа има у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Македонији, Румунији, Албанији и Мађарској. Срби у расејању свој језик, писмо, историју, наслеђе сматрају недељивом целином. Зато је било логично да Република Србија и Република Српска успоставе јединствену политику и заједнички преузму одговорност за српску дијаспору.

Забрињава чињеница што у земљи није у довољној мери изражена свест о томе колико је угрожен наш народ, нарочито у појединим земљама региона.

– До сада смо се недопустиво мало бавили тешкоћама својих сународника у иностранству. Управа, некада Канцеларија је, у сарадњи са организацијама Срба у региону, саставила документ са списком нерешених питања и предлозима за решавање. Навешћу само неке: Срби у Словенији немају статус националне мањине. У Албанији нису могли да се изјасне као Срби, иако их је око 30.000, тако да у попису из 2011. готово да не постоје. У Црној Гори су изложени свакодневној дискриминацији и практично су без икаквог статуса, српски језик је угрожен – истиче наша саговорница.

– У Хрватској, иако на папиру имају сва могућа права као национална мањина, суочавају се с неисплаћивањем пензија и одузимањем станарских права. Дакле, немају економску сигурност. Срби власници некретнина немају никакву заштиту, на пример има случајева да судови стављају њихове куће на продају јер наводно дугују одштету Хрвату који је живео у њиховој кући док су били у избеглиштву, а нажалост има и угрожавања основних права на језик и писмо у Вуковару. али је било и сличних инцидената у Книну или Сплиту  – подвлачи др Славка Драшковић.

Основна примедба, према речима Николе Лончара,тичесе дужине трајања поступка и бројне документације којом се доказује српско порекло, а често није ни могуће прикупити је. Стицање држављанства треба да иде по аутоматизму,изјавом припадности српском народу. Покренули смо иницијативу да свако дете коме један од родитеља има држављанство Србије треба аутоматски да стекне исто држављанство. Ово су одавно урадиле Хрватскаи Бугарска.

Срби из Мађарске и Румуније, као раније из Америке, отворено су замерили да Србија није мислила на њих када је писан Закон о држављанству, јер они још од времена Чарнојевића, или још раније, од Немањића, тамо живе и немају, нити су њихови преци имали пребивалиште у Србији! А то је документ који се тражи за стицање држављанства. Исто је са дијаспором – свуда где су Срби трећа и четврта генерација не могуда обезбеде такав документ.

Помоћ рођака

Наша дијаспора је, према истраживањима Светске банке, међу првих пет на свету по давањима матици!

– Годишње у Србију стигне 5,5 милијарди долара у виду дознака, што је новац послат рођацима и пријатељима и, по неким проценама, чини око 20 одсто српског државног буџета, одржава ликвидност земље и издржава многобројне породице. Највећи износи долазе из Аустрије, Немачке, Швајцарске, САД и Француске. Пошто те парезаврше у потрошњи, на куповину животних потрепштина плаћа се и 20 одсто у пореза на додату вредност (ПДВ) држави. Дакле, око 1,1 милијарди долара годишње директно се слива у државну касу –објашњава др Славка Драшковић,напомињући да дијаспора инвестира свега 10 посто, што Србију ставља на зачеље колоне земаља са инвестицијама из властитог расејања. Зашто је то тако?

– Корупција је основни разлог што нема више улагања из расејања. Влада је својевремено покренула снажну акцију да се мито и корупција искорене и сведу на најмању меру и да се уреде услови пословања, и од тога се не одустаје. Канцеларија за дијаспорупривредни опоравак земље види у малим и средњим предузећима, зато је и покренула пројекат „Запослимо Србију”. По природи ствари, дијаспора је повезана с родним крајем, окренута онамо одакле потиче – чак 90 одсто новца тамо уложи! Све зависи, дакле, од локалне самоуправе која би требало да понуди примамљиве и стабилне услове за инвестирање, уз минимум администрирања. Али ће успех тога зависити превасходно одборбе против корупције на локалном нивоу и понуде пројеката. Авећиприлив новца из иностранстваотпочеће када дијаспора повуче ногу. Тајпример следе остали. У другим земљама инвестиције из дијаспоре су отприлике једнаке дознакама –истиче др Славка Драшковић.

Српска дијаспора, с друге стране, како читамо, не тражи много, само да буде изједначена са свим инвеститорима из иностранства: ако држава даје олакшице странцима, зашто не би и својим грађанима из света? Прошлог летагрупа од двадесетак истакнутих бизнисмена из САД, Канаде, Европе и Аустралије тражила је то на састанку код председникаСрбије и премијера. Томислав Николић је том приликомузвратио да подржава поменуте предлоге.

Сви су се сложили да би што пре ваљало основати нови савет за Србе у региону. Две седнице, којима је председавао председник Томислав Николић, одржане су 2013. године. Први пут на једном месту окупили су се сви представници политичких и цивилних организација Срба из Хрватске. Добру праксу борбе за заједнички интерес требало би наставити, речено је.

Најуспешнији Американци српског порекла били су тема доктората Славке Драшковић, а у дијаспори се данас, према њеним речима, налази огроман интелектуални и духовни капитал Србије. Много врхунских појединаца, организација и компанија који могу да подигну углед Србије у свету. То би требало да буде најпречи задатак у односима матице и расејања.Један од примера поправљању слике Србије јесте Српски институт у Вашингтону, чији је директор Данијела Сремац, Ова установа се јавно огласила поводом негодовања бошњачких лобиста на извођење песме „Марш на Дрину” у свечаној сали Уједињених нација, 2013. године. У отвореном писму генералном секретару написано је да је свако противљење извођењу ове родољубиве песме „још један пример непрекидног антисрбизма и ускраћивање најосновнијег јавног изражавања сопствене културе”.

-------------------------------------------------

Стипендирање студената

Многобројне организацијеу дијаспори баве се хуманитарним радом. Једна од најстаријих јесте„Задужбина Студеница” коју су основали успешни Американци српског порекла да помаже студенте и уметничке и културне садржаје.

– Стипендирамо тренутноод 60 до 80 студената. Помагали смо наше и на постдипломским студијама. Када заврше школе већина има одличне могућности за посао у САД, а овде могу једино да возе такси. Надамо се да ће премијер Александар Вучић разумети да је данас најважнији ресурс знање, а не само капитал. Дијаспора може да промени Србију. Али очекујемо једнак третман, отворен и искрен однос да заједничким радом нашу земљу претворимо у добро место за живот – сматра најпознатији српски лобиста Мирослав Мајкл Ђорђевић из САД, оснивач и председник задужбине.