Свака част Југославији, али ми смо Србија

„Радује ме сваки осмех: и онај који дајем и онај који примам“, рекла је у интервјуу „Политици“ пре три године Марина Маљковић (33), селектор наших кошаркашица које дели још пар дана од Светског шампионата у Турској (27. септембар – 5. октобар). А прошлог лета, на „Евробаскету“ у Француској, било је пуно осмеха, више но што су многи и могли да замисле. Од аутсајдера до четврте екипе на континенту.

Општи је утисак да је и сам пласман на мундобаскет успех, имајући у виду каква је суша била у нашој женској кошарци. Последњи пут смо на овом догађају учествовали пре 12 година у Нанкингу (Кина), али Маљковићева инсистира да се подвуче да смо тада били Југославија. Заузели смо 12. место међу 16 селекција.

После највећег успеха, када су у Малезији 1990. освојиле сребро, наше (југословенске) кошаркашице појавиле су се само једном, 2002. године. Мимо тог одличја памти се четврто место у Москви (1959) са првом сјајном генерацијом (Калушевић, Барага, Радовановић, Ципруш, Меглај, Прелевић...) и две шесте позиције (1963, 1967). Србија је данас једини „представник“ Југославије на смотри најбољих репрезентација света.

-Поштујем Југославију и успехе кошаркашица које су тада носиле дрес, али ми смо Србија. Дакле, ово је важан тренутак за српску кошарку, јер Србија први пут учествује на светским шампионатима. То увек истичем кад ми кажу да смо последњи пут учествовали 2002. У Истанбулу је премијера, огромна шанса за нас. Лепо звучи: Србија на светском првенству – говори Марина Маљковић која је у Београду с кошаркашицама на завршним припремама.

Имали сте веома јаке „спаринг партнере“ протеклих недеља, све сами прваци или вицешампиони континената?

То је била замисао, да се кроз сусрете с најбољима стиче форма. Играли смо са Шпанијом, Француском, Анголом, Јапаном... Много смо научили из тих дуела и, верујем, сазрели. Сад нас дрма позитивна нервоза, једва чекамо да почне. Остало је 13 играчица, што значи да ће једна бити прекобројна.

Светски шампионат је сам по себи изазов, али стиче се утисак да играчице мотивишете и тиме што ће бити „део историје“ и то српске?

Девојке су стварно свесне тога и то им много значи. Сигурна сам да ће свака на свој специфичан начин доживети интонирање химне - нека ће је певати, некој ће очи бити пуне суза, некој хладно лице - али свака од њих, као и цео стручни штаб, бориће се свом снагом за дрес који носи. Ово је тим за који гарантујем да ће стварно дати све од себе и пружити максимум.

Кошаркаши су, мимо очекивања, други на свету. И вама је, у неку руку, пријало кад вас је јавност прошле године испратила у Француску без икаквих „захтева“?

Мушкарци су без притиска стигли до финала. Треба бити реалан, наш женски тим је далеко од најбољих селекција света, али од првог дана окупљања истичем и то да ћемо бити незгодан ривал свима. Под условом да све своје ресурсе ставимо у службу тима, а за то се и спремамо. Вест о нашој недавној победи у пријатељском сусрету са вицепрваком Европе Француском, на њеном терену и пред пуним трибинама, одјекнула је у тој земљи као бомба. Тада сам рекла нешто чиме се најбоље описује снага наше репрезентације: када су у њој 12 сестара а не само две, Милица и Ана Дабовић.

Неписано је правило да је први меч на шампионату један од најважнијих, мада су наше кошаркашице успеле да се дигну после пораза од Велике Британије лане на „Евробаскету“.

Сада је изузетно важан сусрет с Анголом. Јавност је прошле године потценила Велику Британију, а ми смо насели на то. Сазрели смо од тада. Само се глупом човеку иста грешка догађа два пута. Свесни смо да је преко пута нас 12 атлета, првак Африке, који можда није технички најдотеранији. Да бисмо се што боље спремили за Анголу, позвали смо Мозамбик, вицепрвака Африке, с којим ћемо одиграти два меча пре одласка у Турску. Фокус је на првом колу у Д групи, други ривал нам је фаворит на шампионату Америка, па затим Кина.

Породица Маљковић и ви лично с посебном пажњом пратите све што ради Александар Ђорђевић, селектор наших кошаркаша. Не само што му је ваш отац (Божидар) био први тренер, већ и због пријатељства двеју породица. Како сте доживели његов успех у Шпанији?

У нашој породици сваки Сашин успех доживљавамо као наш. Срећна сам због њега, јер знам какво је задовољство кад си пун енергије и кад ти пође за руком да покренеш кошарку у тешко време у нашој земљи. Срећна сам што је испуњен и срећан у ономе што ради. Тим пре јер делимо исту страст према кошарци.

Успех мушког тима сигурно додатно мотивише и кошаркашице?

Свакако. Девојке су одушевљене што нико није непобедив. Повлачиле су паралелу између њихове борбености и оне која је владала у мушком тиму.

Да ли сте заједно гледале полуфинале првенства света за кошаркаше, у којем је Србија савладала Француску, земљу у којој радите као тренер (Лиона) и за коју сте од детињства веома везани?

Било је то чудесно вече, јер и ми смо играле против Француске и победиле са 71:69, што је била сензација. Ми у осам сати, а кошаркаши у десет. Француски медији су брујали: „Вече када је Србија убила Француску“! После нашег сусрета са Француском у Булазаку, и Францускиње и ми смо отишле у хотел да испред тв екрана бодримо мушке екипе. Управа Лиона дошла ми је то вече у госте, па су и они гледали с нама. Било је веома емотивно, али и бучно, па смо добиле „жути картон“ пред избацивање из хотела... Лепо смо се дружили с Французима који су достојанствено прихватили поразе, а и француски медији су то на врло леп начин представили.

Чиме бисте били задовољни на шампионату у Турској?

Понављам, ми смо далеко од фаворита, али свако ко нас не схвати озбиљно могао би лако да се опече. Немамо типичне центре, али смо јаки као тим, иза нас су три године заједничког рада и четврто место у Европи. Није реално правити паралеле с мушкарцима, призивати неку сензацију, јер немамо аргументе за то. Треба знати и то да, рецимо, ниједна наша кошаркашица не игра у Евролиги. Идемо корак по корак, као у Француској, па докле стигнемо.

Александар Милетић