Терор на лету 101

Британија се нашла на стубу срама, а министарка унутрашњих послова у влади Гордона Брауна, Џеки Смит, притиснута је захтевима са свих страна да пред Парламентом одговори на јавне оптужбе о злостављањима депортованих особа, док медијски описи појединачних случајева причи додају елементе истинског хорора.

Сваке среде увече са терминала четири лондонског аеродрома Хитроу за Најроби полеће авион кенијске авио-компаније, а осим туриста и пословних људи у њему има и путника који су се до последњег часа надали да ће успети да избегну укрцавање. Силом су доведени у комбију са затамњеним стаклима, руку везаних лисицама угурани у летелицу и приковани за седиште, стиснути између двојице пратилаца, професионалних "горила", који су још током вожње до аеродрома демонстрирали жртвама своје умеће. "Враћамо те у твоју (псовка) земљу, а сад ћемо ти показати шта следује илегалцима у нашој земљи", један је од описаних вербалних увода у пребијање.

Азилантски кошмар

Летом 101 депортују се азиланти из афричких земаља чији је захтев за уточиште на Острву британска влада одбила и враћа их назад у домовину. Начин на који се то чини навео је активисте за људска права да званичном Лондону припишу нехуманост и лицемерје, а "Индипендент" од петка, на основу истраживања свог новинарског тима, у сарадњи са правницима, лекарима и хуманитарним организацијама, објавио је досије о беспримерној бруталности и садизму стражара и њиховој тортури над депортованима.

Према изнетим и документованим тврдњама, постоје чак и видео-снимци, поменути лет представља азилантски кошмар, најстрашнији исход покушаја да се побегне од ратних ужаса у сопственој земљи. Сви се упућују у Најроби, а одатле ка другим афричким дестинацијама.

"Индипендент" је истражио и обрадио око 200 случајева физичког и сексуалног злостављања и расистичког понижавања повратника, а поједини примери откривају страхоте чак горе него све оне муке које су уопште претходиле подношењу захтева за азил.

Цинизам посебне врсте лежи у чињеници да дивљаштво према беспомоћнима не испољавају припадници званичне британске службе. У пратњи депортованих не налазе се полицајци, већ радници приватних фирми за обезбеђивање које је влада ангажовала за ове послове. На владиној листи налазе се три компаније, Група 4-Секјурикор, Међународна академија за обуку и америчка фирма ГЕО. Осим представника Секјурикора који је рекао да знају за притужбе, али да им докази никад нису били предочени, друге две агенције одбиле су коментар.

Тројица из Дарфура

Што се тиче авио-превозника, Министарство унутрашњих послова потврдило је да са више компанија има уговоре за депортације редовним или чартер летовима. О проблемима и мучним сценама током лета, нико не жели да говори, а представница Кенија ервејза је рекла да никад нису примили ниједну жалбу.

Ема Џин, позната активисткиња кампање против депортација, сматра, међутим, да би посада авиона била дужна да интервенише и пријави сваки случај малтретирања, али то се не дешава, сви затварају очи и уши пред призорима голог насиља и јауцима претучених.

Сама влада се, заправо, још горе понаша. "Индипендент" посебно извлачи случај тројице избеглица из Дарфура којима је азил био одбијен, па је Апелациони суд уважио њихову жалбу, да би после свега Министарство унутрашњих послова тражило од врховне судске инстанце у Дому лордова да поништи пресуду жалбеног већа.

Проблем, како се тумачи, представљају не ова тројица него још три стотине њихових сународника у истој ситуацији чија би депортација, такође, могла да буде заустављена. А влади су бројке важне, да би показала десничарским критичарима да зауздава и контролише имигрантски талас. "Сваких осам минута уклањамо некога", похвалио се прошле недеље у једном ТВ програму Лајам Берн, функционер Министарства унутрашњих послова задужен за питања имиграције.