Шта говоре гробови руских војника

Наредник војске Руске Федерације (РФ) Владислав Бараков, припадник Шесте тенковске бригаде, није имао среће. Погинуо је 24. августа, у тренутку када је имао свега 21 годину. Како су пренели извештачи са терена, страдао је када је његов тенк разнет добро нациљаном гранатом противника.

Можда судбина наредника Баракова и не би толико привлачила пажњу, уосталом, рат је рат, да поменути није погинуо – у Украјини!

И то борећи се тамо на страни побуњеника као званични припадник војске РФ. Сахрањен је у једном руском сеоцету поред реке Оке. Његов гроб обележен је уобичајеним дрвеним крстом и фотографијом. У руској униформи. Како тврде саговорници дописника њујоршког дневника, сахране руских војника, који су поделили судбину Баракова, одвијају се ноћи или рано ујутру, безмало у тајности.

Како пише амерички „Њујорк тајмс”, то је само још један доказ да на југоистоку Украјине, коју од пролећа потреса грађански рат, не учествују само локални проруски становници и добровољци пристигли преко границе, већ и припадници званичних руских оружаних снага. А они су за свој наступ наредбу могли да добију само из – Москве.

У Кремљу су до сада одбијали оптужбе о учешћу у сукобу. Ипак, гроб Баракова као и још неки други који су такође пронађени показују да је истина мало другачија. Рат у Украјини, према свим анализама, постаје све бесмисленији. После пронацистичких демонстрација пролетос у Кијеву, обилато финансираних новцем из Вашингтона, потом насилног свргавања председника Виктора Јануковича и одлуке да се руском језику одузме статус званичног, ствари су кренуле од лошег ка горем.

Русија је вештим војним маневром анектирала полуострво Крим, а на југоистоку, у Донбасу, кренула је народна буна и захтев за аутономију. Када је проговорило оружје, било је већ јасно да Украјина више никада неће бити она земља коју је свет познавао колико прошле године.

Ко се све бори у Украјини, и на чијој страни, изгледа зависи само од тога шта јаве агенцијски дописници. А они не могу баш свуда да стигну. Како се показало, регуларна украјинска армија није довољно оспособљена да ствар приведе крају. Зато су јој из појединих земаља НАТО-а, а бивших совјетских република, упућени тенкови и слично тешко наоружање.

Ни Москва није седела скрштених руку. Пошто су се ратне операције одвијале уз непосредну границу са Русијом, прелазак руских добровољаца на украјинско ратиште постао је уобичајена појава. Очигледно, многи су схватили да стављање главе у торбу може у релативно кратком периоду да попуни њихове новчанике. За њима су, и поред демантија из Москве, кренуле и поједине јединице регуларне руске војске. Тиме је рат попримио шири – међународни карактер.

Можда је то, као и број погинулих од око 2.000, и условило да се у Минску одржи руско-украјински састанак, уз асистенцију ОЕБС-а, не би ли се договорило барем примирје. Успех је испао половичан. Примирје је потписано, рат је утихнуо. Али само делимично. Борбе у околини Доњецка, на пример, и дан данас се повремено воде са мањом или већом жестином.

Да је свима доста мрцварења у Украјини показали су за викенд и житељи Москве. Њих најмање 26.000 (према полицијским извештајима свега 5.000) прошетало је улицама и трговима престонице носећи заједнички руске и украјинске заставе и транспаренте са порукама: „Не рату!” и „Руси против рата!”. Како тврди дописник пољског дневника „Газета виборча”, заставе НАТО-а и украјинског „Десног сектора” нису нигде уочене. Учесници, опет, казују да је све личило на протесте против америчког рата у Вијетнаму седамдесетих година. На многим местима чула се и композиција „Замисли” (Imagine) Џона Ленона.

„Противимо се идиотском рату против братског народа”, пренео је лист изјаву једног од демонстраната.

У каква смо времена упали потврду је дала и иницијатива руског председника Владимира Путина да се технички омогући привремено искључивање руског интернета из светске мреже. Очигледно је да се данас ратови, осим на религиозним и политичким фронтовима, воде на много других начина, пре свега путем глобалних комуникација.

У свему томе, судбина руског тенкисте наредника Владислава Баракова делује, нажалост, помало старомодно. Али за њега је, како каже „Њујорк тајмс”, ионако све окончано.