Дијалог композитора

У временима када се питамо има ли српско-хрватског дијалога, може ли га бити, суштинског и неоптерећеног, догађа нам се културни дијалог, боље рећи, композиторски, на концерту у сали Београдске филхармоније.

Ансамбл "Душан Сковран" поставља на истом програму двоје композитора приближног животног доба и искуства, Ива Јосиповића (Хрватска) и Ивану Стефановић са одабраним делима, не најновијим и непознатим.

Боље је поредити се и усаглашавати са оним делима која су у својим срединама већ стекла значајну репутацију и представљају међаше у опусима обоје композитора. То сасвим сигурно можемо рећи за два дела Иване Стефановић ("Четири ноћна записа", "Дрво живота") а са мање сигурности за опус Ива Јосиповића (1957) кога се сви сећамо из осамдесетих година прошлог века када је његова композиција Samba da camera освојила прво место на Међународном такмичењу Музичке омладине. Од тада, тек понека вест са Загребачког бијенала... Концерт је започео управо овом познатом композицијом, која је у ревидираној и скраћеној верзији (из 2005) сада названа Samba brevis и постала "бис" композиција и једна од најизвођенијих хрватских у земљи иностранству.

После ефектне захуктале игре, једно давнашње дело Иване Стефановић "Четири ноћна записа" (1992) одједном се распрсло у мозаике сличица које је маестрално спојио одлични виолиста Панта Величковић. Медитација, носталгија и неумитна патња – постале су садашње и живе.

"Сусрети у снима" Ива Јосиповића за мецосопран и гудачки оркестар из давне 1979. и у младалачким почецима сведочили су у ослушкивању инспиративног текста који нам је остао неразговетан у тумачењу масног, дубоког алта Софије Амели.

"Дрво живота" (1997) Иване Стефановић била је најбоље изведена композиција на програму, за чије се ново слушање и доживљавање веома побринуо диригент Тончи Билић. "Дело с надом", како га назива ауторка, испреплело се испред нас у свиленим нитима моћне оркестрације за гудачки оркестар, и форме која држи напрегнутост емоција до краја. Кондензована, снажна, примамљујућа слика и визија.

Последња композиција "Дернек" (1986) Ива Јосиповића демонстрирала је ауторову поетику која казује да је музика свечаност, радост и весеље, па је у ту сврху додао два клавира и удараљке и цео концерт се завршио "бисом", изванредно успелим завршетком исте композиције. Бравурозе удараљки , нарочито Соње Лончар, обележиле су извођење и свеле општи утисак о веома успелој вечери оркестра "Душан Сковран" и њиховој мисији у приближавању културних вредности два народа.