Две политике према Куби

На пријему у амбасади Шпаније у Хавани ни овог 12. октобра неће бити кубанских дисидената. Одлуку да их не позове да заједно са кубанским званичницима испијају коктеле и грицкају сендвиче, Мадрид је донео "како се не би пореметио отворени дијалог са  Кастровим режимом". А на примедбу да Мадрид примењује двоструке моралне аршине и да има више саосећања за жене угњетаваних будистичких свештеника у Бурми, него за супруге утамничених кубанских опозиционара, Мигел Анхел Моратинос, министар спољних послова Шпаније, одговорио је: "Отпочети дијалог је успешан, и политички затвореници већ бивају пуштани на слободу… Нама је стало до сарадње са Кубом".
Из болничке постеље Фидел Кастро је ових дана убрзано исписивао чланке, одајући детаље транскрипта из разговора бившег премијера Шпаније са бившим председником САД Билом Клинтоном и садашњим Џорџом Бушом. У оба случаја испоставља се да је Хосе Марија Аснар био један од главних "јастребова" ратних подухвата Вашингтона. Клинтона је саветовао, по Кастровим изворима, да бомбардује РТС 1999. док је од Буша сазнао да ће овај кренути на Ирак, и без сагласности Савета безбедности УН. Он је ипак свесрдно подржао ратну опцију и шпанским трупама помогао Американце, због чега је и изгубио изборе у априлу 2003. после бомбашког напада Ал Каиде на мадридску подземну железницу. 

У америчким медијима нема повратних информација о томе да ли су наводи Фидела Кастра које објављује у "Гранми", званичном листу комунистичке партије Кубе, тачни или не. Нити је Аснар, који је ових дана заокупљен великим бизнисима (један од њих је довођење Мардоковог Фокса у Аргентину и у целу Латинску Америку) имао времена да одговори осамдесетједногодишњем Фиделу Кастру, по чијим учесталим чланцима би се могло закључити да се успешно опоравља, мада се стање његовог здравља и даље држи за строгу државну тајну на изолованом острву.

И док званични Мадрид у очекивању транзиције са Кастровим најближим сарадницима убада чачкалице на пријему поводом свог националног празника у Хавани, Вашингтон не жели да олабави санкције према комунистичком острву, иако прориче да је Фидел Кастро "на самрти". Појединци у Конгресу, међутим, сматрају да је и то "одраз катастрофалне спољне политике Вашингтона". Један од њих је Чарли Рангел, демократски конгресмен из Њујорка који је око Кубе на Си-Ен-Ену заратио са републиканским конгресменом са Флориде Линколном Диасом Балартом. 

Америчким Кубанцима дозвољено је да легално путују на Кубу само једном у три године, они само на кашичицу могу да шаљу новац својој најближој родбини и ретко пакете са лековима или храном. Американцима је забрањено да путују на Кубу или да извозе било које производе на комунистичко острво. Чарли Рангел сматра да је то велика грешка и да се Вашингтон повинује вољи екстремних кубанских имиграната у Мајамију, не обазирући се на мишљење стотине хиљада других умерених америчких Кубанаца који би волели да помогну и утичу на промене на Куби. 

Конгресмен са Флориде, међутим, оштро је одговорио да се једино овако може спречити да стотине милијарди долара оду у руке "терористичке диктатуре у Хавани". Ембарго, по њему, може да се подигне тек када "сви политички затвореници буду пуштени на слободу, када буду легализоване политичке партије , синдикати и слободни медији, и када се закажу слободни избори".

Једино САД и Израел доследно спроводе ембарго према Куби. Све остале земље економски сарађују, без обзира на режим, тврди Рангел. Он наводи примере Кине и Вијетнама, где је "убијено десетине хиљада људи", па Вашингтону то не смета да их проглашава за најповлашћеније трговинске партнере. Зашто јој онда смета комунизам мале Кубе која, по свему судећи, улази у период транзиције.

Званично, Вашингтон не жели да лабављењем обруча помогне да се козметичким променама настави једнопартијски систем у земљи од које је дели само стотинак километара воденог пута. Мадрид мисли другачије. Да ће дијалогом помоћи да се реформе у вишепартијску демократију остваре без насиља и крви. У међувремену сви знакови са Кубе се пажљиво ослушкују.