Нотари и адвокати

Посетише ме пре десетак дана на факултету неки несуђени јавни бележници, један стидљиво признаде да је судија. Донесоше званичан папир – који нимало не личи на (у)правни акт! – кажу, добили су га од ресорног министарства. На њему беху исписана имена лица која су изабрана за јавне бележнике на одређеном подручју, а међу њима нису била и имена оних који су ми се обратили. То би требало генерално да значи да они којих нема на листи нису изабрани.Ни трага од образложења ни у погледу оних који су изабрани, ни спрам оних који нису; нема ни упутства о правном леку за оне који сматрају да су им повређена права. Очекујем да сви који су конкурисали за јавне бележнике – без обзира на исход – у најкраћем року добију од министра правде класичан, индивидуализиран и потпун писани управни акт. У супротном, сенка сумње у објективност првог таласа нотарских рођења биће појачана и проширена.

С друге стране, ових дана у Србији траје генерална обустава рада адвоката, тако да је правосуђе у пату. Или је остављено у пацу. Жале се адвокати на превисоке јавне намете, још више на угрожавање њихове професије од нотарске бранше у настајању, посебно услед супституције значајног комада адвокатске надлежности меродавним законима за које тврде да су неуставни.

Да ли се то понавља галиматијас око оног недавног квазиреформског општег судијског и јавно-тужилачког (ре)избора – зачињен недовршеношћу, нереалношћу и неусклађеношћу јавно-бележничке законске регулативе са остатком правосудног механизма? Да ли је на помолу стразбуршка судска увертира и нова трагикомична балканска бурлеска? Зебем да смо управо суочени с још једним нарастајућим ударом на етику правничког позива, на правничко умеће. На редовно функционисање правних токова, на арсенал легитимних правничких инструмената.

У низу протеклих година на Правном факултету Универзитета у Београду, као један од предавача, држао сам курс специјализације дипломираних правника за будуће нотаре, ту нову категорију јавноправних учесника у домаћем правном саобраћају. Наш задатак је био да објаснимо шта су уопште нотари, како се организују и повезују, који им је делокруг послова, у чему је улога, значај и одговорност те јавне службе и њених припадника у упоредном и домаћем правном поретку. Да упознамо полазнике курса с поступком избора јавних бележника, њиховим основним правима и обавезама, односом са државом и грађанима, релацијама и разграничењем од адвокатуре, а и да анализирамо како да се пред судом боре против евентуалних незаконитости како приликом избора, тако и престанка нотарске службе.

Каткад баш онај правнички посленик, који треба да пружи професионалну услугу грађанима, дође у ситуацију да мора сам да брани интегритет сопствене радноправне ситуације, од колега и пред колегама посебно. Подаци и искуство указују да се многи од њих – на разним, супротстављеним странама – благо речено не сналазе у описаним (не)приликама. Иако би морали. За тако нешто, кривицу најпре сносе они сами, а затим и гро правника из све три гране власти. У датом миљеу нису нипошто невини ни овдашњи професори права који ту множину ,,силних” правника, укључујући и неке виђеније појединце из прошлих и садашње владајуће гарнитуре, нису – поред осталог – довољно научили о начелима владавине разумног и моралног права, о слободама и правима грађана, о њиховој једнакоправности пред законом, о надлежности органа и организација...

Ово је моје упозорење свима нама, уједно хипотетичко извињење због личног удела у релативном педагошком и стручном професорском неуспеху правничког васпитања и образовања бројних кадрова. Али, ,,ништа није тако зло нити је тако добро као што ми мислимо. И ништа није коначно” (Е. М. Ремарк, „Небо нема миљенике”).

Професор Правног факултета Универзитета у Београду