У зачараном кругу ратова

48. Битеф

Представа „(А)полонија” пољског редитеља Кжиштофа Варликовског заснована је на различитим класичним и савременим текстовима, између осталих на Еурипидовој „Алкестиди”, Есхиловој „Орестији”, „Аполонији” Хане Крол, „Пошти” Рабиндраната Тагореа. Текстови су окупљени око теме жртвовања, а расплићу филозофске и поетске анализе разлога и последица чинова жртвовања, али и околних питања, оправданости злочина, кривице, правде. Радња се дешава у више димензија, у миту, историји, савременом свету, али и у медијској и виртуалној реалности, при чему је нарочито важан ауторов истраживачки приступ наведеним темама. Жртвовање се не третира само као херојски чин, напротив, на њега се указује и као на патетичан изговор за бег од личних слабости и фрустрација. Апсолутно зло не постоји по Варликовском, оно је релативизовано, извајано у пуној људској сложености.

Глумци који играју дисциплиновано и психолошки уверљиво, а повремено и отуђено, хипнотички обликују фрагменте мноштва ликова, од трагичних митских јунакиња и јунака, Ифигеније, Клитемнестре, Алкестиде, Агамемнона, Ореста, до Аполоније, мајке троје деце која је током Другог светског рата жртвовала свој живот да би спасла двадесет и пет Јевреја. Сценски језик Варликовског, који је београдска публика са одушевљењем упознала на 38. Битефу кроз изванредно читање „Очишћених” Саре Кејн, и овде је опчињавајући. Мултимедијалан је, маштовит, сензуалан, визуално упечатљив, симболички изузетно јак, врло еклектичан. Између осталог су укључени елементи луткарског позоришта, кабареа, циркуса, предавања, ријалити емисија, интервјуа, позоришта у позоришту, видео-конференција, интернет чета, при чему је све вешто стопљено у једну заокружену целину. У одређеном смислу контрастно драмској радњи која преовлађујуће изражава патњу и бол, уведен је бенд који уживо наступа на централном простору, између комадића играних сцена. Рената Џет, која пева на енглеском језику, доноси фини сентимент, али и гротеску кроз носталгичне, утешне песме о растанцима, чежњама.

Док режију представе „(А)полонија” карактерише чиста супериорност, њен драматуршки план шлајфује. Превише је ликова и линија радње натрпано у драмску грађу, што много, а непотребно, компликује њено праћење, обарајући гледаочеву пажњу. Основна поставка представе је заиста одлична, и у идејном и у редитељском смислу, те таква преамбициозна драматургија чини знатну штету представи у целини.

Проблем страдања током Другог светског рата, али и послератних суочавања са закопаним кривицама, поставља литванска продукција „Наш разред” редитељке Јане Рос, према награђиваном савременом тексту пољског писца Тадеуша Слобођанека. У драми се исписују сложени односи у пољском друштву од двадесетих година двадесетог века до наших дана. Полазећи од стравичног злочина који је 1941. године почињен у селу Једвабне, када су Пољаци спалили 1600 живих Јевреја, текст се и шире бави проблемима антисемитизма, колективног сећања и колективне амнезије. Иако се дешава у Пољској, радња представе присиљава на суочавања с табуима у Литванији, на ископавање сахрањених сећања на тамошње ратне злочине.

Позоришни језик Јане Рос је суздржанији, конвенционалнији, мање узбудљив од раскошније имагинације Варликовског, али успева да на коректан и доследан начин исприча потресну причу епских размера. И овде су уведени жива музика, састојци циркуса и луткарског позоришта, који у тоталу стварају театралан и трагикомичан сценски свет. У приказима суровости битна је дистанца коју гради стил игре, одређен гротеском, јак контраст између трагичности садржаја и зачудне наивности у стилу. На пример, бруталне сцене физичког и сексуалног насиља прати уживо извођење поп песме „You are my sunshine”, лајтмотива који имплицитно истиче болни губитак личне и друштвене невиности.

Обе представе говоре о зачараном кругу насиља и о рату као процесу без краја, јер он остаје да живи у сећањима учесника, као и њихове деце која та сећања наслеђују. Рат (метафорички) убија и оне који мисле да су га преживели.