U začaranom krugu ratova

48. Bitef

Predstava „(A)polonija” poljskog reditelja Kžištofa Varlikovskog zasnovana je na različitim klasičnim i savremenim tekstovima, između ostalih na Euripidovoj „Alkestidi”, Eshilovoj „Orestiji”, „Apoloniji” Hane Krol, „Pošti” Rabindranata Tagorea. Tekstovi su okupljeni oko teme žrtvovanja, a raspliću filozofske i poetske analize razloga i posledica činova žrtvovanja, ali i okolnih pitanja, opravdanosti zločina, krivice, pravde. Radnja se dešava u više dimenzija, u mitu, istoriji, savremenom svetu, ali i u medijskoj i virtualnoj realnosti, pri čemu je naročito važan autorov istraživački pristup navedenim temama. Žrtvovanje se ne tretira samo kao herojski čin, naprotiv, na njega se ukazuje i kao na patetičan izgovor za beg od ličnih slabosti i frustracija. Apsolutno zlo ne postoji po Varlikovskom, ono je relativizovano, izvajano u punoj ljudskoj složenosti.

Glumci koji igraju disciplinovano i psihološki uverljivo, a povremeno i otuđeno, hipnotički oblikuju fragmente mnoštva likova, od tragičnih mitskih junakinja i junaka, Ifigenije, Klitemnestre, Alkestide, Agamemnona, Oresta, do Apolonije, majke troje dece koja je tokom Drugog svetskog rata žrtvovala svoj život da bi spasla dvadeset i pet Jevreja. Scenski jezik Varlikovskog, koji je beogradska publika sa oduševljenjem upoznala na 38. Bitefu kroz izvanredno čitanje „Očišćenih” Sare Kejn, i ovde je opčinjavajući. Multimedijalan je, maštovit, senzualan, vizualno upečatljiv, simbolički izuzetno jak, vrlo eklektičan. Između ostalog su uključeni elementi lutkarskog pozorišta, kabarea, cirkusa, predavanja, rijaliti emisija, intervjua, pozorišta u pozorištu, video-konferencija, internet četa, pri čemu je sve vešto stopljeno u jednu zaokruženu celinu. U određenom smislu kontrastno dramskoj radnji koja preovlađujuće izražava patnju i bol, uveden je bend koji uživo nastupa na centralnom prostoru, između komadića igranih scena. Renata Džet, koja peva na engleskom jeziku, donosi fini sentiment, ali i grotesku kroz nostalgične, utešne pesme o rastancima, čežnjama.

Dok režiju predstave „(A)polonija” karakteriše čista superiornost, njen dramaturški plan šlajfuje. Previše je likova i linija radnje natrpano u dramsku građu, što mnogo, a nepotrebno, komplikuje njeno praćenje, obarajući gledaočevu pažnju. Osnovna postavka predstave je zaista odlična, i u idejnom i u rediteljskom smislu, te takva preambiciozna dramaturgija čini znatnu štetu predstavi u celini.

Problem stradanja tokom Drugog svetskog rata, ali i posleratnih suočavanja sa zakopanim krivicama, postavlja litvanska produkcija „Naš razred” rediteljke Jane Ros, prema nagrađivanom savremenom tekstu poljskog pisca Tadeuša Slobođaneka. U drami se ispisuju složeni odnosi u poljskom društvu od dvadesetih godina dvadesetog veka do naših dana. Polazeći od stravičnog zločina koji je 1941. godine počinjen u selu Jedvabne, kada su Poljaci spalili 1600 živih Jevreja, tekst se i šire bavi problemima antisemitizma, kolektivnog sećanja i kolektivne amnezije. Iako se dešava u Poljskoj, radnja predstave prisiljava na suočavanja s tabuima u Litvaniji, na iskopavanje sahranjenih sećanja na tamošnje ratne zločine.

Pozorišni jezik Jane Ros je suzdržaniji, konvencionalniji, manje uzbudljiv od raskošnije imaginacije Varlikovskog, ali uspeva da na korektan i dosledan način ispriča potresnu priču epskih razmera. I ovde su uvedeni živa muzika, sastojci cirkusa i lutkarskog pozorišta, koji u totalu stvaraju teatralan i tragikomičan scenski svet. U prikazima surovosti bitna je distanca koju gradi stil igre, određen groteskom, jak kontrast između tragičnosti sadržaja i začudne naivnosti u stilu. Na primer, brutalne scene fizičkog i seksualnog nasilja prati uživo izvođenje pop pesme „You are my sunshine”, lajtmotiva koji implicitno ističe bolni gubitak lične i društvene nevinosti.

Obe predstave govore o začaranom krugu nasilja i o ratu kao procesu bez kraja, jer on ostaje da živi u sećanjima učesnika, kao i njihove dece koja ta sećanja nasleđuju. Rat (metaforički) ubija i one koji misle da su ga preživeli.