Путинова трећа рунда

Председнички избори у Русији, заказани за пролеће 2008, изгубили су сваку драж. Практично преко ноћи, после пристанка актуелног шефа државе Владимира Путина да за предстојеће парламентарне изборе (3. децембра 2007) буде носилац изборне листе Јединствене Русије,  комплетно политичко устројство највеће државе на свету као да је постављено наглавце. "Царевина" – фактичка и духовна – која је опстајала толике векове, која је прегурала најстрашније ратове и идеолошке кошмаре, остаје без господара на какве је навикла. Цар, владар, председник, свеједно, одлучио је да земљу даље води као – државни службеник.

Здање Кремља на Црвеном тргу као да се претвара у културно-историјски споменик, додуше монументалан у сваком погледу, али каквих је по Москви ионако подоста. Власт одлази из свог вековног, и рекло би се – природног – станишта, да би се преселила у здање Белог дома, седиште владе, исто оно на које је Борис Јељцин почетком октобра 1993, са лакоћом увереног демократе, испаљивао тенковске гранате. Испада да је његов тадашњи покушаја да заустави историју био узалудан. Русијом ће у наредном периоду владати премијер и његов кабинет, штедро подржани од стране највеће партије у Државној думи.

Шта ће бити са Кремљом

То је оно што је атракција. Шта, међутим, стоји иза Путинове одлуке да уђе у трећу рунду руковођења Русијом? Да ли је, заиста, реч о суштинској демократизацији? Шта ће бити са Кремљом? Право функционисање ове владарске институције је недокучива тајна, која траје још из царских времена када је Русија била империја, затворена у себе и довољна самој себи.

На Западу су склони да причу о новој Путиновој улози сведу на пуку жељу за одржањем власти. При томе, на Русију и даље гледају искључиво као на земљу којом влада корумпирана клика и којој тренутно добро иде само због високих цена енергената на светском тржишту. Злослутници чак предвиђају економски, па и социјални, крах највеће државе на свету већ 2010. Због, наводно, недовољно развијене цевоводне мреже за дистрибуцију гаса и нафте, која прети да загуши целу економију, позивају на опрез...

Па зар то није разлог више да Путин, који је у пролеће ове године најавио окретање комплетне руске привреде (и не само привреде) новим технологијама, убрзану изградњу нових цевовода и чвршће спајање са европским и далекоисточним потрошачима, покуша тај свој наум и да спроведе у дело.

Другима, опет, смета затвореност руске економије за западне инвеститоре. Али, да ли је необично то што данашња Русија, моћнија него икада, сама тражи стратешке партнере? Ова земља нема никакве потребе да и даље буде пуки извозник сировина и да зависи од колебања на западним тржиштима. Окретање Кини, Индији, Јапану... – најдинамичнијим економијама данашњице – тешко да се може протумачити као погрешан потез.

Када је реч о демократизацији политичког живота у земљи, са Запада позивају Русију да се угледа на Украјину, а Путина да следи пример Виктора Јушченка. Како, међутим, објаснити упорно инсистирање шефа украјинске државе да му се, управо због политичке јаловости увезене са Запада кроз "наранџасту револуцију", врате овлашћења која је имао његов (недемократски) претходник Леонид Кучма?

Осврнимо се и на слободу медија. Перјанице Јељцинове ере у овој сфери – Борис Березовски и Владимир Гусински – како се испоставило, били су најобичнији мангупи и мешетари. Поменута двојица, али и многи други, управо су уз помоћ медија себи обезбеђивали статус недодирљивих који им је, потом, омогућавао да развијају и те како уносне "споредне" послове. Углавном, криминалне.

Царски наследник

Процедура по којој је Путин дошао на власт 2000. године није се суштински разликовала од процедуре која је вековима красила царевину, као и потоње совјетско друштво. У питању је било тек прилагођавање новим околностима. У недостатку цара или партије власти, улогу промотора новог шефа државе преузео је његов претходник, и то је све.

Реакција Кремља (кулоарског) на Путинов корак биће зато посебна прича. Иза дворских зидина увек се дешавало штошта што је битно утицало на функционисање државе, а у стварности је остајало невидљиво, па чак и одвојено од личности владара. Реч је, пре свега, о администрацији председника као посебној институцији, али и о другим службама. Одлазак Путина многима ће пореметити планове и лишити их не тако мале личне моћи.