Глас незапослених

Годинама се Србија делила, свађала и конфронтирала око разних питања и тема. Теме у средишту пажње јавног мњења биле су: „суочавање с прошлошћу”, за Европску унију или против ње, за НАТО или против њега, за ЛГБТ права или против њих итд.

За то време, од 2000. до 2012. године, спроводила се економска политика која се сводила на приватизацију, високу потрошњу, задуживање, ниску запосленост итд. Не само што је вођена погрешна економска политика, него је, да ствар буде гора, из Србије, по извештају организације Глобал фајненшел интегрити, илегалним путевима, од 2002. до 2011. године, изнесено 50 милијарди евра.

Благи економски раст искоришћен је за подизање плата и пензија након 2007. године науштрб инвестирања у производњу и отварања нових радних места.

Логично, многи показатељи су се погоршавали. Тако је данас стопа сиромаштва у Србији чак 24,6 одсто, а број незапослених је, према подацима Привредне коморе Србије, Народне банке Србије и Службе за национално запошљавање, око 780.000. С обзиром на то да многи незапослени с временом одустају од пријављивања у Националној служби за запошљавање и прелазе у стање неактивности, вероватно је број оних који не раде и немају посао далеко већи.

Категорија незапослених у Србији је сложена и хетерогена по свим критеријумима. Незапосленост је погодила и урбану и руралну популацију, и припаднике већинског народа и припаднике мањина, и необразоване и оне с докторатима, затим све генерацијске групе. Мада се посебно наглашава проблем незапослености младих (15–24 године), у структури незапослености у Србији доминирају (око 50 одсто) незапослени који се налазе у средњој животној доби (30–49).

Незапосленост је претња, пре свега, за самог незапосленог човека. Ако не можете да остварите право на рад то значи да не можете да обезбедите минималне услове за сопствени опстанак. Другим речима, као да немате право на сам живот.

Висока стопа незапослености је претња и за друштво. Са драматично високом стопом незапослености оно не може бити социјално, али ни политички, културолошки итд. стабилно.

Политичке странке незапосленост спомињу само током предизборних кампања. Њима је подршка незапослених битна само током избора. Тада странке манипулишу незапосленима дајући им обећања о „новим радним местима” и искориштавају социјално и политичко незадовољство, као и неслагање незапослених с политиком која је одговорна за њихову социјалну угроженост. Након освајања власти на категорију незапослених странке заборављају. Суштинска подршка незапослених није им ни битна, јер је подршка коју странке на власти имају од јавног сектора, пензионера, приватних предузетника и представника крупног капитала довољна.

У Србији се, током претходних година, чуо глас свих. И приватних предузетника, и „тајкуна”, и жена, и глас хомосексуалаца, евроентузијаста и евроскептика, затим запослених у просвети, здравству, полицији, војсци. Чули смо и глас пензионера. Али глас незапослених нисмо чули.

Незапосленима се друштво током претходних година транзиције (или колонизације) ругало. Називали су их размаженим лењивцима, нерадницима, пробирљивцима. Иза овог бизарног односа према проблему незапослености стајала је потреба актера државне, регионалне и глобалне политике и институција у којима се дефинише политика да побегну од одговорности за проблем који су изазвали.

Незапосленост у Србији, али и на простору Балкана (у Македонији, Бугарској, Грчкој, Босни и Херцеговини, Хрватској) скоро је фатална. И треба бити свестан да је овај проблем краткорочно скоро нерешив. Но, и само признање проблема, као и објективно сагледавање узрока и разних аспеката овог феномена, представља корак унапред.

Убудуће је потребно спречити све манипулације овим проблемом, као и политичку злоупотребу незапослених. Научне дисциплине попут економије, социологије и социјалне политике, као и сами медији ову тему морају држати у средишту пажње. Не да би се енергијом и социјалним незадовољством незапослених претило власти, него да би се извршио притисак на целокупно друштво да би се се оно суочило с проблемом незапослености и учинило било шта како би се проблем смањио у будућности.

Докторанд на Факултету политичких наука