Зар смо стварно држава без срца

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 9. октобра - Иако је Цивилна иницијатива избрисаних обавестила словеначке медије о злом усуду и датуму и месту сахране Драгомира Петроњића, то није вест ни прича која интригира овдашње новинаре и уреднике. Овај закључак намеће не само потврда од стране Драгомирове сестре да је (изузев медија из Босне и Србије) из Словеније нико није звао, него и увид у писање данашњих штампаних и извештавање електронских медија, који догађај који оптужује словеначки државни врх за ратни злочин - прећуткују.

Изузетак је љубљански "Дневник" који је у рубрици "Свет" пренео писање београдске "Политике" под насловом "Прича Цељанина Драгомира Петроњића: Избрисан у Словенији, убијен у Босни" и поднасловом "Стални становник Цеља кога су словеначки полицајци после ′брисања′ незаконито изгнали у ратне зоне БиХ, пронађен у масовној гробници у Јајцу - мучен уочи ликвидације". На сајту http://www.dnevnik.si/novice/svet/273590/ у тренутку се распламсала љута расправа између поклоника и противника брисања људи, па је за кратко време преко 100 њих измењало не само мишљења, већ и међусобне псовке и увреде.

Уредништво је отворило додатну дебату позвавши читаоце да се према "случају Цељанина Драгомира Петроњића" определе: "Је ли Словенија правилно поступила с избрисанима?". Прве реакције оних који су прочитали опширан приказ Петроњићеве погибије, упућују на поразан закључак да би Драгомира део несуђених земљака поново послао на губилиште кад би им се указала прилика: "Ако су типа негде убили - онда наравно да не може Словенија бити крива за то. Имао је шансу да узме словеначко држављанство и остане у Словенији. То није учинио и разумљиво да је као странац који је прекорачио временски лимит избачен из Словеније. Правилно".

Јавило се невероватно много "дискутаната" који нимало не саосећају с Драгомиром, што је подстакло неистомишљеника да их поучи: "Не можеш Србина, кад су у рату, да протераш Хрватима, то је као кад би 1940. протеривали Јевреје у Берлин. Размишљај, сине, размишљај!"

Други, ипак, каже: "Просто - прича није тачна, Словенија никад није прогнала држављане БиХ непосредно авионом у БиХ. Они су били прогнани по Закону о странцима само до Хрватске. А како је поступала Хрватска - то нека родбина пита Хрватску. Зар није чудно да рођаци после толико времена отварају то питање? Сигурно би да ућаре масну одштету од Словеније? Тврдим да им то не припада!" Следећи га допуњава: "Никад није све црно-бело, шта ви знате где су њега убили, а можда је и лично учествовао у ′чишћењима терена′, јер рођаци нису тражили датум његове смрти већ су написали дан депортације из Словеније. А што се тиче држављанства - овако је баш како треба. Они који га нису хтели, марш кући!"

Расправа одражава не само расцепљеност словеначког друштва по питању исправљања неправди нанетих "избрисанима", већ сведочи и о матрици коју је у главе просечних људи усадила предизборна кампања десничарских партија на челу са потоњим премијером Јанезом Јаншом, пре три године. Јанша је победио јашући и на таласу национализма и нетрпељивости према "јужњацима". Последично у Словенији нема политичке воље да се исправе неправде изазване брисањем неколико десетина хиљада становника 26. 2. 1992, које је изведено у тајности, без информисања жртава, без правне поуке и права на жалбу.

Уз оне који искрено жале због Драгомирове коби а који су на сајту "Дневника" изразили згађеност над словеначком државном политиком ′избриса′, није мало оних који су Петроњићима упутили: "Моје искрено саучешће!" И морални наук сународницима: "Зар смо стварно држава без срца?"